Prozor
na četvrtom spratu, sa monotonim pogledom na naselje i zgrade, a opet, mogućnost za dodir
sobe sa raznolikim spoljašnjim svetom, star toliko kad su se prvi stanari
uselili, pucao pri bombardovanju, ponovo nameštan i ostavljen da škripi kad se
otvara, ne bi bio tako poseban da nije njih.
On beleži jedan život, takoreći, sva sećanja tog života. On je kupio poglede kad je najteže, kad se utone u dosadu, ili u pauzi čitanja knjige, ili kad treba da se uči, pa je sve zanimljivije od gradiva.
Njegov najlepši ukras bile su male, vredne, krilate životinje - ptice, laste da budem precizniji.
Pravile bi svoje gnezdo od blata i grančica u gornjim ćoškovima prozora.
Njihov umili, divni cvrkut bio je najlepši mogući početak jutra.
Majčin poljubac za ‘ laku noć ’ i cvrkut lasti za ‘ dobro jutro ’ obeležili su jedno spokojno i bezbrižno detinjstvo.
Idilu tog bezbrižnog detinjstva kvari, nikad zaboravljeno bombardovanje 1999. godine, te godine nije bilo lasti na prozoru, nije bilo prozora.
Ali, sve se nekako vratilo u normalu, taj prozor je dobio prinovu, još dva oka koja će gledati kroz njega, dobijati majčine poljupce za ‘ laku noć ’, cvrkut lasti, koje su se iznenada vratile, za ‘ dobro jutro ’.
Laste su kao što znate, ili ne znate, plašljive životinje, koje svoja gnezda prave na bezbednoj udaljenosti, tj visini, od ljudi i klone ih se, međutim, one osećaju kakva je sredina u kojoj žive i verujem da im se srećna i vesela porodična idila svidela i navela ih da se osete bezbedno.
Takođe, one su selice, i odlaze u toplije krajeve, pa bi se prozor oprostio od gnezda samo na neko vreme, dok se laste ponovo ne vrate.
Uvek se vrate.
Pokušajte da zamislite ta dečija, ozarena lica kad bi ih jednog prolećnog jutra probudio cvrkut lasti i buka na simsu prozora.
Taj prozor i te laste su se ‘ nagledali ’ i ‘ naslušali ’ prvih odlazaka u školu, pisanja domaćih zadataka, prvih uspeha, ali isto tako i prvih svađa, prvog ostajanja bez posla, finansijskih kriza i ostalih nemilih događaja.
Laste su cvrkutale, ali mi smo odrastali, ignorisali smo sećanja i pokušaje da nas vrate u lepša vremena.
Zaboravili smo poljubac za ‘ laku noć ’, majka je umorna, zabrinuta, jer posla nema.
Na treningu i u školi ne ide, razmišlja se o stvarima koje su za odrasle ljude.
Dete ne treba da razmišlja da li će sutra imati šta da obuče, ili jede, ili da li će biti grejanja zimi, da li su računi plaćeni.
Sve te krize su nekako prošle. Bar na neko vreme,
Ostavljam dosadnu literaturu o prenosu digitalnog signala i bacam pogled kroz prozor. Setio sam se da oslušnem cvrkut lasti, uželeo sam se. Tri godine je dug period, potpuno sam zaboravio na njih.
Ali prisutna je samo tišina.
Prokleta, užasna tišina.
Lasti nema. Ne lete čak ni naokolo.
U šta smo se to pretvorili…
On beleži jedan život, takoreći, sva sećanja tog života. On je kupio poglede kad je najteže, kad se utone u dosadu, ili u pauzi čitanja knjige, ili kad treba da se uči, pa je sve zanimljivije od gradiva.
Njegov najlepši ukras bile su male, vredne, krilate životinje - ptice, laste da budem precizniji.
Pravile bi svoje gnezdo od blata i grančica u gornjim ćoškovima prozora.
Njihov umili, divni cvrkut bio je najlepši mogući početak jutra.
Majčin poljubac za ‘ laku noć ’ i cvrkut lasti za ‘ dobro jutro ’ obeležili su jedno spokojno i bezbrižno detinjstvo.
Idilu tog bezbrižnog detinjstva kvari, nikad zaboravljeno bombardovanje 1999. godine, te godine nije bilo lasti na prozoru, nije bilo prozora.
Ali, sve se nekako vratilo u normalu, taj prozor je dobio prinovu, još dva oka koja će gledati kroz njega, dobijati majčine poljupce za ‘ laku noć ’, cvrkut lasti, koje su se iznenada vratile, za ‘ dobro jutro ’.
Laste su kao što znate, ili ne znate, plašljive životinje, koje svoja gnezda prave na bezbednoj udaljenosti, tj visini, od ljudi i klone ih se, međutim, one osećaju kakva je sredina u kojoj žive i verujem da im se srećna i vesela porodična idila svidela i navela ih da se osete bezbedno.
Takođe, one su selice, i odlaze u toplije krajeve, pa bi se prozor oprostio od gnezda samo na neko vreme, dok se laste ponovo ne vrate.
Uvek se vrate.
Pokušajte da zamislite ta dečija, ozarena lica kad bi ih jednog prolećnog jutra probudio cvrkut lasti i buka na simsu prozora.
Taj prozor i te laste su se ‘ nagledali ’ i ‘ naslušali ’ prvih odlazaka u školu, pisanja domaćih zadataka, prvih uspeha, ali isto tako i prvih svađa, prvog ostajanja bez posla, finansijskih kriza i ostalih nemilih događaja.
Laste su cvrkutale, ali mi smo odrastali, ignorisali smo sećanja i pokušaje da nas vrate u lepša vremena.
Zaboravili smo poljubac za ‘ laku noć ’, majka je umorna, zabrinuta, jer posla nema.
Na treningu i u školi ne ide, razmišlja se o stvarima koje su za odrasle ljude.
Dete ne treba da razmišlja da li će sutra imati šta da obuče, ili jede, ili da li će biti grejanja zimi, da li su računi plaćeni.
Sve te krize su nekako prošle. Bar na neko vreme,
Ostavljam dosadnu literaturu o prenosu digitalnog signala i bacam pogled kroz prozor. Setio sam se da oslušnem cvrkut lasti, uželeo sam se. Tri godine je dug period, potpuno sam zaboravio na njih.
Ali prisutna je samo tišina.
Prokleta, užasna tišina.
Lasti nema. Ne lete čak ni naokolo.
U šta smo se to pretvorili…
