Greška

Lepo od vas što ste svratile,
zdravo tebi, i tebi i tebi i tebi,
vidim da se smejete,
i da ste srećne.
Kako se osećam?
Trenutno se osećam pretežno na pivo,
jeftino vino i cigare.
Jesam, opet sam se natovio,
ne, neću se brijati do proleća,
hladno mi je na licu i vratu.
Da, živim svoje snove,
kockice se konačno slažu na svoje mesto,
čitanje, za čitanjem,
lokal za punim lokalom,
zbirka definitivno izlazi sledeće godine...

Mislim, nije baš prijatno znati ovo.
Većina mojih devojaka imale su burne živote,
neke su bile stvarno žive,
svoje, i vatrene, neke sjebane,
znaš, rasturene porodice,
loše društvo,
poroci, tajne, strahovi.
Varale su svoje momke sa mnom,
ili ih ostavljale zbog mene,
prekidale su pomisao na bilo kog muškarca,
kad sam blizu,
samo kad čuju sa kakvom strašću pričam,
o stvarima sa dušom, stvarima koje volim,
kada vide moj bezopasni osmeh,
žute oči ili moj hod.
Kad ih dodirnu moje ruke,
koje su rođene da pišu,
koje nisu uništene rmbanjem.

Ali ja sam greška društva,
pa sam bio i njihova greška,
posle mene bi se vratile svojim muškarcima,
nasmejane su i srećne sada,
pune života, bezbrižne.
Poslužio bih samo da spoznaju da sam greška,
ili da im napunim životne baterije,
samo bi se okretale, odlazile,
prestajale bi da pričaju sa mnom,
ali...
lepo je od vas što ste svratile,
samo... hahaha...
loš trenutak moje dame,
moram da nađem način kako da ustanem od stola,
devojka pored mene je dosadna,
ima mrtve, riblje oči,
i misli da me je pročitala hahaha.
Izvinite me,
samo da se oteturam do wc-a da ne bi dobila porciju,
iz mračnih dubina želuca,
po toj odvratnoj haljini.

Mladi Atlas

Svet i ljudi,
učinili su da se osećam kao Atlas,
sa šesnaest godina dobio sam veliki teret,
kao kaznu jer nisam odabrao,
njihovu stranu,
njihovu smrt.
Pritiskao me i ubijao polako,
bilo je teško,
kao hodanje kroz dubok sneg,
pored svoje težine teglio sam i njihovu.
Da sam verovao u ovaj svet,
verovatno bih izvršio samoubistvo,
i bio prosta hrana crvima,
već četiri godine.
Pio sam mnogo,
i to je pomoglo da stvorim svoju iluziju,
koja za razliku od realnog,
nije bolela,
i teturala se poput mene,
nasmejana i pijana.

Nije bilo dovoljno samo biti pijan,
a da ništa ne uradim od sebe.
Umreću jednom,
i niko neće znati da sam postojao,
to bi me uvek rastužilo,
kao i bol mojih roditelja,
koji su mi pružili krevet,
jelo i ljubav,
koja je počela da bledi,
kada nije bilo novca.
Teško je kad si klinac,
i svi voze lepe automobile,
i piju i jedu lepe stvari,
i imaju lepe, blistave devojke.
A tebi lepo kao da beži,
kao da nije namenjeno tebi,
sreća se čekala kao Godo,
ali su mi besmrtnici pomagali u tome.

Besmrtnici kao što su Džon Fante,
Čarls Bukovski i Selindžer,
učinili su da se osećam kao polubog,
svet nije bio više toliko težak,
noge i glava su ojačale.
Pesme koje pišem,
učinile su da se osećam kao Herkules,
donosile su nadu da ne moram da umrem,
da mogu da postanem besmrtan.
Svet i sada nije naivan teret,
ali počeo je da se plaši,
da drhti,
jer sam počeo da živim svoje snove,
a ako ostvariš i živiš svoje snove,
to znači da si pobedio.

U jedan san nisam zaista verovao,
kao što sam verovao u ostale,
a sanjao sam i sanjam ga najduže od svih.
Ostvarenje tog sna značilo bi kompletan trijumf,
sigurnu pobedu,
besmrtnost, beskonačnu sreću i moć.
Svet se toliko plaši tog sna,
da je činio sve samo da ne dođem do njega,
ali on je došao do mene.
Ona, tačnije.
Učinila je da se osećam kao bog.
Teret na mojim leđima nije postojao,
vreme nije postojalo,
moji otkucaji srca nisu postojali,
prosto je to učinila za jedno poslepodne.
I ja sam je imao,
u svom zagrljaju,
na svom ramenu,
u svojim očima.

Izgledalo je suviše dobro da bi bilo istinito,
ali to sam shvatio tek na autobuskoj stanici,
kad sam se vratio u svoj grad,
kad se teret obrušio na moja leđa,
kako nikada nije do sada,
umirao sam mesec dana,
gladovao,
smršao i bio bled,
previše pijan.
Podsetio me je da imam još mnogo,
da hodam kroz sneg...

Da, da, da!!!

- Dobro si čitao, bilo je nezaboravno - rekla mi je,
- ali mnogo psuješ celo veče. -
- Znam, jebiga. - kažem joj posle čitanja.
Sve mi je postalo čudno sada,
prosto ne znam šta se događa.
I ovaj lokal bio je prepun,
ljudi su samo ulazili,
smejali se i pili,
neki su sedeli i na podu.
Mikrofon nije radio,
ali nije mi bio potreban,
urlao sam, bio sam lud,
i pijan i smejao se,
i ljudi su se smejali.
Nije li divno smejati se?

Šetam gradom pripit,
priđe mi nepoznati lik i kaže:
- Stefane! Čitao sam tvoje pesme, moćne su! -
Hvala, kažem, drago mi je.
Njegov ortak valja se u svojoj povraćki na stolu,
ali taj lik kaže da ide unutra da mi kupi pivo,
hvala, kažem.
Ulazim pijan u lokal gde ću čitati za koji dan,
sedam u separe kod dve devojke.
- Popij pivo Stefane - smeše se,
- voleo bih, ali švorc sam,
seo sam samo da iskuliram - kažem.
- Mi ćemo da ti platimo - kažu
- volimo tvoje pesme! - i naručuju mi dva piva.
Jako čudno.
Stiže mi ovih dana pivo, vino,
pa gurmanska pljeskavica,
pivo, pivo, pa rakija,
vinjak...
Ljudi su čudni i prijatni i smeju se.
Prija mi ali je čudno.

Za to vreme tražim santu leda,
bila je tu pre par godina.
Udarao sam glavom u nju,
rukama i nogama,
pa opet glavom,
lomio komad po komad,
okretao se od nje,
odustajao, proučavao je,
proučavao sebe,
opet udarao glavom,
i opet odustajao pa se vraćao.

Novac je suviše jeftina cena da bi se ovo platilo,
dao sam više,
dao sam sve,
dao sam sebe.
Prodao sam dušu ovome,
a znam koliko je požudno đavo želi.
Zapalio sam cigaru i seo u mračni park staračkog doma.
- Zdravo, Stefane.
Zdravo i tebi Stefane. - rekao sam
- Nisi dugo svraćao, šta te muči? Svet ponovo?
 Ne, svet je neverovatno lak i ljubazan ovih dana. - kažem.
- Plašio si se da dođeš? Da ne misliš na nju..znaš?
Ne, nije zato, bio sam zauzet. Ne mislim više često na nju. - snuždio sam se
- Ne čujete se više? Ne želiš da znaš kako je, i šta radi?
Ne, ne čujemo se više, možda je tako bolje,
ne želim da joj budem teret.
Voleo bih da znam kako je i šta radi, naravno. - priznao sam
- Šta je u pitanju onda?
Sve je postalo čudno. Ljudi su nasmejani,
i časte me, hvale ono što radim,
lokali u kojima čitam su uvek prepuni. - ustao sam i češem se.
- Aha. Pobeđuješ.
Stvarno? Kako to? - pravim upitnu facu.
- Vraća se, isplaćuje se,
polako se pokreće, izgleda da ćeš uspeti.
Dobro je. Nego, gde je ona ogromna santa leda? - pitam
- To je sada ovaj tanak led. Polomio si ga,
i ostaje još da ga probiješ.
Pogledaj šta se dešava. Ljudi te slušaju i čitaju,
tvoji su, sve je tvoje.
Da! - razvedrio sam se
- Udari još nekoliko puta, još samo par puta,
i sve će biti tvoje, svaka reč koju si napisao se vraća,
svako dno flaše, svaka dogorela cigara,
svaka birtija, svaki prolaznik,
svaki dinar koji nisi imao,
bušne patike i cipele koje nosiš,
godine lutanja, taj pakao,
sve je tvoje.
Da, da! - vičem
- Udari još samo par puta, probij proziran led,
kroz koji si gledao uspeh,
nikad nije bio bliži,
osetićeš se kao Herkules,
živećeš svoje snove,
puniš lokale ljudima,
oni su tvoji,
imao si devojku koju sanjaš godinama,
bila je tvoja, smej se,
izdaćeš zbirku, pobedićeš, na korak si od besmrtnosti,
Pobedićeš!
Da, da, da!!!