Mržnja

Bacio sam flašu o zid, i seo.
Duša mi se razbila,
i bila je na podu,
u delićima, poput te flaše.
Gledao sam u stakliće,
i trudio se da ne povratim.
Rane su mi krvarile,
ispod kože,
i u stakliću sam video,
malog, nasmejanog dečaka.
Iskrenog i bezbrižnog.
U drugom sam video,
dečaka sa loptom, na košu.
Kolena su mu bila modra,
od padanja, ali je nastavljao da dribla loptu.
U ostalima sam video,
neuspeh, bol, izgubljenog i skrhanog momka,
koji je tražio sebe.
Borio se.
Izvadio sam novčanik, svanulo je,
pa sam uzeo poslednje pare da kupim hleb.
Mrzeo sam svet, i mrzeo sam vreme.
I mrzeo sam sebe,
mrzeo sam što imam dvadeset i pet godina,
i što je 2011. godina, a rođen sam 1995. godine,
u jedanaest časova i trideset minuta, u podne.

Pljusak

Neka munja pocepala je oblak.
Kiša je spirala ulice,
i mogao si da vidiš prolaznike,
skrivene, pod kišobranima,
ili nadstrešnicom nekog objekta.
I mogao si da vidiš mene.
Po pljusku, izbegavam bare,
trudim se, to jest'.
Natopljena kosa i majica,
kapi su se slivale i pratile crte mog lica.
Pljusak je spirao ulice,
i neku težinu sa mojih ramena.
Kao da sam, pre pljuska,
bio Atlas i celi svet nosio na ramenima.

Konobari, iz nekog kafića,
dozivali su me,
i pokazivali mi rukom da uđem,
i sklonim se sa pljuska.
Sa smeškom na licu,
odmahnuo sam glavom.
Prepusti se.
Miris mokrog i toplog asfalta,
ispunjavao mi je nozdrve.
Zvuk oluka i dobovanja kiše,
ispunjavao mi je uši.
A osećaj slobode i spokoja,
ispunjavao mi je dušu.
Prija pokisnuti s vremena na vreme.
Prepustio sam se.