Ceo grad je pevao u to rano nedeljno popodne. I Dule je mamuran pevušio pesmu s kasetofona. Nije imao antenu na krovu, pa nije mogao da uhvati nijednu radio-stanicu. Svejedno ga izluđuju vesti i reklame. Ovako je bolje, kasete koje ima su sigurica. Vratio se iz Tomaševca, gde je proveo vikend pecajući. Voleo je samo da sedne u svoj stari pasat, na veresiju pokupi gajbu piva, kod Mileta i krene uzvodno od Tamiša. To je voleo, pecanje i ne toliko. Tamo u šumarku nema dosadnih komšija, nema njihove dece koja prave buku, nema telefona koji zvoni, nema televizora, nema nikoga. Baš kako je voleo.
Iz zgrade je izašla Elizabeta, tromo i dezorijentisano. Bila je to njegova komšinica i supruga njegove ekselencije, ambasadora Srbije u Iranu. Imali su stan u potkrovlju. Tačnije, celo potkrovlje, 150 kvadrata. Bila je nešto smrknuta, kao i obično, kad bi srela Duleta. Nije ga podnosila. Ceo komšiluk znao je kako raskošno žive. Stalno je izveštavala stanare o zaslugama svog supruga i njihovog sina, o njegovom školovanju na Kembridžu, uspesima iz organske hemije. Ni Dule nije podnosio nju.
- Zaklopi tu svoju pevalicu više! Zabole nas dupe za tvog muža u toj pustari i tvog balavca koji presađuje pacovima glavu kokoške! - obično bi joj uputio.
- Taj prokleti alkoholičar! - zakreštala bi Elizabeta.
- I deca su ga ostavila jer je obična, pijana lenčuga. Kakav je to čovek, kakav je to otac?! Glava porodice treba da obezbedi i osigura svoje najmilije. Da ih školuje i obrazuje i voli, da ih čuva kao malo vode na dlanu. Kao moj Dragan! Jesam li u pravu, Vera? -
- Sve si u pravu, draga! Taj pijani gad! - odgovori Vera, domaćica sa završenom osnovnom školom, njena najčešća prijateljica po kafi.
- I deca su ga ostavila jer je obična, pijana lenčuga. Kakav je to čovek, kakav je to otac?! Glava porodice treba da obezbedi i osigura svoje najmilije. Da ih školuje i obrazuje i voli, da ih čuva kao malo vode na dlanu. Kao moj Dragan! Jesam li u pravu, Vera? -
- Sve si u pravu, draga! Taj pijani gad! - odgovori Vera, domaćica sa završenom osnovnom školom, njena najčešća prijateljica po kafi.
- Kokoške dokone - prosiktao bi Dule.
Postojalo je malo stvari koje nisu znale o komšiluku. Ono što Elizabeta i Vera nisu znale, bilo je to da je Dule imao ženu i pristojan automehaničarski posao. Preminula je od raka i nakon toga je bio suviše skrhan da bi pazio na naginjanje svojih devastiranih sinova ka kocki. Ostavili su mu samo poluprazan stan, koji je nekad bio servis opreme i računara, pribor za pecanje i stari pasat. To je bilo pre deset godina.
Danas se osećao raspoloženo, iako mamuran, pevušio je pesmu s kasetofona i plesao sa štapom za pecanje. Rešio je da, čak uz osmeh, pozdravi Elizabetu.
- Dooobar dan, komšinice! - teatralno se dotakao po šeširu.
- Nešto ste mi smrknuti danas. Kako je glava porodice? - upitao je, kao u neki znak primirja i ona se sruši na kolena, u prašinu, plačući i grcajući. Zbunjeno je posmatrao tu malu, bledu ženu u crnom.
- Nešto ste mi smrknuti danas. Kako je glava porodice? - upitao je, kao u neki znak primirja i ona se sruši na kolena, u prašinu, plačući i grcajući. Zbunjeno je posmatrao tu malu, bledu ženu u crnom.
Na vestima su sinoć javili:
"Teroristički napad na ambasadu. Ubijena čitava delegacija. Njegovu ekselenciju, džihadisti su obezglavili."
