Galaksija

Odlučila je da nestane, ispari,
prokocka sve što bi mogla da ima.
Od moje zvezde - do zvezde padalice.
Vreme uzima surovi i neizbežni danak,
pa je isparila i u meni.
Ali nije sasvim.
Zadržala se u osmehu.
To je više kao smešak, sasvim maleni,
kratki smešak u uglu usana.
Postala je beznačajna uspomena,
koja se budi u trenutku dosade,
a najčešće kad prolazim pored mesta
gde je tonula u moj zagrljaj.

Na tom mestu, u tom trenutku,
obrtala se moja galaksija.
Sunce, Mesec, zvezde i planete.
Bila je to sasvim posebna, moja galaksija,
činila me je srećnim.
Bila je, i evo, rasula se unaokolo,
postala je obična i dosadna, svačija.
Sunce izlazi na Istoku, a zalazi na Zapadu,
mesečina obasjava tle,
zvezde se čas pojave, čas nestaju,
oblaci plove odsutno i nezainteresovano.
svaki novi dan boli, završava se kako je i počeo,
kao na traci.


I dok dokoni ljudi razmišljaju o armagedonu,
sudnjem danu, ozonskim rupama,
ili globalnom zagrevanju i udaru asteroida,
crnim rupama ili Sunčevim pegama,
ja jedino razmišljam:
da li ću ikada biti centar nečije galaksije?