Kako spavaš tako mirno
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Zar te nijedna misao ne trgne iz sna
zar nijedna slika da prođe
od pramena do pramena
da te poremeti u smehu
u vožnji?
Zar nijedna
da ti poremeti koncentraciju
da ne možeš da učiš
da ne možeš da jedeš?
Bar san da ti odloži?
Kako spavaš tako mirno
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Toliko dugo i slatko
da nisam ni primetio
kada mi je spao oklop.
Teško je udario o zemlju
zveketom da privuče pažnju
ostalih nemani
svaka da prođe pored mene
svaka da spusti kandže na mene
svaka da me ogrebe
povredi, rani.
Lešinari kruže iznad mene
svaki čeka da stanem
danima već krvarim u sobi
lokve ostavljam za sobom
pločnikom gde gazim.
Svaki čeka da vidi koliko ću još moći.
Ja mogu, Sunce
znaš da sam najjači koga si srela
znaš da prkosim medicini i psihologiji
znaš da sam čvrst
kao moja leđa, glava
cevanice, laktovi i koske.
Svaka me peče sada
odzvanja bolom
ceo skelet gori u besu.
Mišići mi se grče od besa
pa ne mogu da gutam hranu
gladan plamtim gradom
kako ne bih izjeo samog sebe.
Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
svi topli i svetli zagrljaji
sve reči koje su grejale
u hladnim danima
tokom samoće?
Sunce, laž nije
da sam ja dovoljno dugo bio blizu
sve vreme imajući na umu
da me možeš opeći.
Nije laž da mogu da osetim
svaku tvoju ranu dok mi pričaš
kad se smeješ
kad zagrliš.
Laž nije da poznajem tvoje zrake
koliko ne voliš jutro
ja takođe ne volim da pričam ujutru
ali to nikada nećeš saznati.
Nije bio san kada sam te probudio
buketom suncokreta
i kada si zatekla poštansko sanduče
puno žutog cveća
za svoj rođendan
za još jednu godinu
koju nežno greješ.
Nije laž ni da sam pio, Sunce
ali kroz toliko usamljenih zimâ
pod teškim oklopom
nalivao sam besnog, povređenog lava
da ne podivlja
da ne povredi
da ne riče
tako da je pijan
samo lizao svoje rane
u odsustvu Sunca.
Ova zima biće duga i surova
ovu zimu neću preživeti sâm
Zar si ponovo naivno nasela
na tuđe laži
na njihov lažni sjaj
koji će te iskoristiti jer obasjavaš i greješ?
Na njihove jeftine reči.
Zar je moguće da su te naružili?
Zar nisi razočarana
što one koji lažu
neće zanimati što nikada nisi
sasvim dobro naučila da gledaš na sat
što ni sa kim od njih nećeš putovati
do Istre
kako bi proputovala Dalmaciju
skroz do Dubrovnika
i Herceg Novog
vozom, autostopom?
Oni to ne mogu
prevelike su kukavice
niko od njih nema hrabrosti
Kako onda da se približi Suncu?
Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
da si ista ko i ostala sunca
koja su pržila, a potom nestajala?
Ona su ostavljala
iza sebe samo pustoš
poneki upaljač, gumicu za kosu
autobuske i karte za voz
žvake, minđuše, sitnice
a uzimale deo po deo mene.
Sva su sunca ostavljala mrak
samo si ti lagala
i ostavila beživotnost i opekotinu.
Ostavila si za sobom noć
znajući koliki mi je Mesec neprijatelj
koliko mi ne dozvoljava da sagorim
i u pepelu poraženo zaspim.
Prokleto bilo, Sunce
kada možeš tako mirno da spavaš
kada tako predivno lažeš.
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Zar te nijedna misao ne trgne iz sna
zar nijedna slika da prođe
od pramena do pramena
da te poremeti u smehu
u vožnji?
Zar nijedna
da ti poremeti koncentraciju
da ne možeš da učiš
da ne možeš da jedeš?
Bar san da ti odloži?
Kako spavaš tako mirno
Sunce
kada tako predivno lažeš?
Toliko dugo i slatko
da nisam ni primetio
kada mi je spao oklop.
Teško je udario o zemlju
zveketom da privuče pažnju
ostalih nemani
svaka da prođe pored mene
svaka da spusti kandže na mene
svaka da me ogrebe
povredi, rani.
Lešinari kruže iznad mene
svaki čeka da stanem
danima već krvarim u sobi
lokve ostavljam za sobom
pločnikom gde gazim.
Svaki čeka da vidi koliko ću još moći.
Ja mogu, Sunce
znaš da sam najjači koga si srela
znaš da prkosim medicini i psihologiji
znaš da sam čvrst
kao moja leđa, glava
cevanice, laktovi i koske.
Svaka me peče sada
odzvanja bolom
ceo skelet gori u besu.
Mišići mi se grče od besa
pa ne mogu da gutam hranu
gladan plamtim gradom
kako ne bih izjeo samog sebe.
Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
svi topli i svetli zagrljaji
sve reči koje su grejale
u hladnim danima
tokom samoće?
Sunce, laž nije
da sam ja dovoljno dugo bio blizu
sve vreme imajući na umu
da me možeš opeći.
Nije laž da mogu da osetim
svaku tvoju ranu dok mi pričaš
kad se smeješ
kad zagrliš.
Laž nije da poznajem tvoje zrake
koliko ne voliš jutro
ja takođe ne volim da pričam ujutru
ali to nikada nećeš saznati.
Nije bio san kada sam te probudio
buketom suncokreta
i kada si zatekla poštansko sanduče
puno žutog cveća
za svoj rođendan
za još jednu godinu
koju nežno greješ.
Nije laž ni da sam pio, Sunce
ali kroz toliko usamljenih zimâ
pod teškim oklopom
nalivao sam besnog, povređenog lava
da ne podivlja
da ne povredi
da ne riče
tako da je pijan
samo lizao svoje rane
u odsustvu Sunca.
Ova zima biće duga i surova
ovu zimu neću preživeti sâm
Zar si ponovo naivno nasela
na tuđe laži
na njihov lažni sjaj
koji će te iskoristiti jer obasjavaš i greješ?
Na njihove jeftine reči.
Zar je moguće da su te naružili?
Zar nisi razočarana
što one koji lažu
neće zanimati što nikada nisi
sasvim dobro naučila da gledaš na sat
što ni sa kim od njih nećeš putovati
do Istre
kako bi proputovala Dalmaciju
skroz do Dubrovnika
i Herceg Novog
vozom, autostopom?
Oni to ne mogu
prevelike su kukavice
niko od njih nema hrabrosti
Kako onda da se približi Suncu?
Zar može biti da je sunčev lažni sjaj
da si ista ko i ostala sunca
koja su pržila, a potom nestajala?
Ona su ostavljala
iza sebe samo pustoš
poneki upaljač, gumicu za kosu
autobuske i karte za voz
žvake, minđuše, sitnice
a uzimale deo po deo mene.
Sva su sunca ostavljala mrak
samo si ti lagala
i ostavila beživotnost i opekotinu.
Ostavila si za sobom noć
znajući koliki mi je Mesec neprijatelj
koliko mi ne dozvoljava da sagorim
i u pepelu poraženo zaspim.
Prokleto bilo, Sunce
kada možeš tako mirno da spavaš
kada tako predivno lažeš.
