3:15

Između redova zgrada

laju psi.
Tri je sata
noć je vetrovita i hladna
mislim da će ujutru biti magle.
Već sada slabije vidim
zgradu prekoputa mog prozora.
Samo je jedno svetlo uključeno tamo
uvek je to svetlo uključeno
često mi smeta
dok pokušavam da zaspim.

Ležim
pokriven do vrata
u sobi je hladno
otvoren je prozor
od mog mlađeg brata dopiru
hrkanje i alkoholna isparenja
napio se
ja nisam radio ništa.
Probudio se danas
bolela me glava
pojeo dva sendviča
popio jednu čašu jogurta
vratio se u krevet
izašao u sumrak
popušio tri cigarete
popio jednu kafu
buljio u ekran
pojeo dva sendviča
bolela me glava
vratio se u krevet.
On se bar napio
ja nisam radio ništa.
Sutra ću isto.

Posle dva ili tri prevrtanja
u krevetu
počeo sam da psujem
brata, alkohol i njegovo hrkanje
ljude prekoputa i njihovo svetlo
pse i njihov lavež.

Posle još pet ili šest prevrtanja
u krevetu
prvo su prestali psi sa lavežom
zatim se isključilo svetlo
potom je brat prestao da hrče.
Povremeno se čuju roletne udarane vetrom.
Zavladala je tišina.

Tri je sata i petnaest minuta
počela je da pada kiša.
Tako sam usamljen.

Svi znaju i niko ne zna

Niko nije tačno znao
ko je bio taj mršavi čovek
često guste, crne brade
(retko obrijan)
kratke, crne kose, tamnih očiju
meke boje glasa
gotovo dečijeg.
Niko nije tačno znao
otkud on ovde
gde je živeo, spavao
da li je imao braću, sestre
bilo kakvu porodicu.

Ja sam znao
da nije mogao da promaši trojku
na Kotežu 2.
Nisam ga video kako je igrao na Misi
na sportskom
ali na Kotežu 2 nije mogao da promaši
viđao sam ga godinama.
Kako god da je bacio
lopta je ulazila u koš.
Video sam na ličnoj karti
da je rođen u opštini Savski venac  
jednom kad me zamolio da promenim pesmu
na diskmenu koji je svuda nosio.
Bila je odmah pored
pa sam bacio pogled.
Kad sam ga pitao otkud on ovde
pominjao mi je neki sukob s ćaletom, bratom
sada zaista ne mogu da se setim.

Niko nije tačno znao
ko je on
iako je bio na svakom događaju
svirki, koncertu
momak koji je s jednakom strašću
išao na utakmice
Dinama, Zvezde, Partizana, Rada
nikada nije imao problema s bojom tima.
Sećam se da su ga maltretirali
jedino oni neki narkomani sa Koteža 1
mada, kako vreme prolazi
svi oni, jedan po jedan
ispunjavaju rupe u zemlji.

Ubeđen sam da se ceo život igrao
bio sam klinac kad sam ga poznavao
odraslima je uvek delovao neozbiljno
kao da ih zavitlava dok im se obraća.
Često su mislili da je narkoman
beskućnik, poremećen, lud
zamalo da ga uhapse jednom
kad smo se vraćali za Pančevo
sa Zvezdine utakmice.
Bio je jedini punoletan među nama
pa je pričao sa policijom
mislili su da ih zajebava
da je neki klošar koji nam se prikačio.
Za to vreme
razgovarao sam sa sestrom nekog poznanika
imala je kovrdžavu kosu, dobro dupe
bila je zgodna
a morao sam sa još dvojicom
ovom da skinem pandure s vrata.
Ona se samo smejala sa strane
pa je brat došao kolima po nju.
Nikada mu to nisam oprostio.

Mogao si sve da mu oprostiš, naravno
umeo je da se pojavi na terenu
pokupi čitavo krdo dečurlije
i odvede ih sve na burek do "Ninića"
Sledeći dan u istom mestu
kupovao je sebi pola vekne hleba i pavlaku.

Onda neko vreme delovao je izmučeno
odsutno, u žurbi.
Kasnije, neko vreme niko ga nije video
po koncertima, svirkama, utakmicama
niko se i nije zabrinuo.
Takvi tipovi samo nestanu odjednom
pa se opet pojave.
I jeste.
Ortak i ja sreli smo ga na Kotežu 1
jedno jutro oko 6 sati.
Upali obrazi, čudan glas, jezivo mršav
nije bilo one njegove dečije ushićenosti
kad bi video poznanika
onog njegovog optimizma, entuzijazma.
Bio je u bolnici
ništa ozbiljno, rekao je.
Oklevao je još nešto da nam kaže, da nas pita
na kraju je prelomio, pitao za neki dinar.
Videlo se koliko mu je teško
što pita nas, mlađe deset ili petnaest godina
iako smo se odmah uhvatili za džepove.

Par dana kasnije
nisam uspeo da se raspitam
na kom groblju je sahrana.
"Predozirao se;
Klinci mu dali da pije benzin - za pare;
Imao visok šećer;
Ubili ga;
Poludeo"
Ništa od tih sranja nisam želeo da slušam
nije bilo govora o konzumiranju droga.
Niko nije tačno znao
ko je bio on
ali bilo je lako prepričavati urbane legende
i izmišljati sranja koja zaslađuju kafe.

Moj najveći strah
veći i od smrti
je strah od zaborava.
Svi znaju da je 5. novembra 1994.
umro Milan
niko ne zna da je 5. novembra 2012.
umro Selim.

Čekajući još jedno jutro

U maglovitoj noći
početkom vikenda
dok ostali spokojno spavaju
ili se pijani razvlače po centru
ubeđen sam
da svaki moj strah
poprima svoj fizički oblik
i u odsustvu svetla
razgovara sa mnom.
Po obdanici
šapuću mi između ušiju
ne vidim ih od sunčeve svetlosti.
U gustom mraku
okuraže se i pojave
bivaju sve glasniji
upliću me u svoje debate
koje već godinama slušam.

Na pitanje ljudi:
Kako pamtim svaki događaj, osobu i godinu
odgovaram da me pamćenje dobro služi
našalim se, nekako glupo, sebi svojstveno
ustvari svake noći osuđen sam
da ponovo proživljavam
sve događaje, osobe i godine.
Prijatne ili neprijatne
svejedno ću zaspati isti.
Rastužiće me ono loše - jer se uopšte desilo
kao i dobro - jer sad se ne dešava.

Nisam ni pomislio
da će mi jednom najteže biti
da pronađem stvari koje me uveseljavaju.
Naprotiv, uvek sam se osećao
večno mladim, optimističnim
čekao bih novo jutro
davao bih mu šansu.
Jutro je često bilo jedino što mi je preostalo.

Ćutanje o ovim stvarima
nedovoljno razumevanja s ljudima
uzima svoj danak.
Umem biti sâm
ne umem biti usamljen.
Sve obaveze i ljude
podjednako izbegavam
nema nikakvog posebnog kriterijuma
i objašnjenja u tome.
Čekam devojku
kojoj ću malo toga morati da pričam.
Reći ću joj samo ono
što nikada nisam zapisao.

Sada od buke u glavi
ne čujem svoje misli.
Otrovan strahovima, ležim
svako njihovo rešenje i predlog
teram od sebe rukom
kao da je dim koji ide mi u oči.
Kad to potraje
i već iscrpljen
spuštam svoja koplja na pola oka
u poslednjem trenutku
dogovoreno je da ću čekati još jedno jutro.
U suprotnom
izmoren i uplašen
prihvatio bih rešenje svojih strahova.
Ono ne počinje novim jutrom.
Ne počinje ni sa čim.
Završava se.

Rastavljanje

Čovek sam
sastavljen od
mnogo malih rituala
mnogo velike ljubavi
mnogo prikrivenih strahova
mnogo netruležnih, besmrtnih stvari.

Ne podnosim
fizičke povrede
bolnice, ambulante, bolesti
svoju krv i meso
bilo kakav podsetnik
da nisam besmrtan.

U čekaonicu su ušli
čovek povijen u kolenima
pogrbljena baba
nagluvi deda
bolesna žena.
Tražili su recepte
za odlaganje neizbežnog.
Sestre su kroz maleni otvor
proturile papire
zatim nastavile uz smeh da pričaju
o načinima za pripremu jaja
i sinu svoje koleginice
koji je napustio školu
i otišao u Nemačku.

Znoje mi se dlanovi i čelo
uvek pretpostavljam najgore.
Celo rano detinjstvo
proveo sam gledajući
u prljave, crno-bele pločice čekaonicâ
s hladnim stetoskopom na toplim grudima
prelistavajući svoj zdravstveni karton.
Bio sam
Datum rođenja: 17.08.1995.
Pol: M
Ime oca: Aleksandar
Ime majke: Ljubica
Braća/sestre: Nemanja.
Bio sam datum prve vakcinacije
dečija astma, bronhitis
inhalacija svako jutro u 9h
slonče i magarac koji se klate
kad ubaciš 5 dinara
(kasnije 10 pa 20 kad su napravljene te kovanice)
male boginje, upala krejinika
slomljena leva ruka, otvorena leva arkada
okrnjena osmica, dole - pesnicom
otvorena glava, iza - bokserom.

Čovek sam
sastavljen od
mnogo malih paranoja
mnogo upozorenja
mnogo loše genetike
mnogo mračnih misli
mnogo demotivacije.

Iz ordinacije 1 izašao sam sa uputom
prosleđen nekom ko je nadležan za povrede.
Razmišljao sam
da li se isplati ostati dovoljno dugo
gledajući kako te sopstveno telo
rastavlja od
mnogo malih rituala
mnogo velike ljubavi
mnogo prikrivenih strahova
mnogo netruležnih, besmrtnih stvari.

U čekaonicu je ušao spori deda
vodio je mališana za ruku.
Zamolio ga da pričeka u čekaonici
zatim ušao u ordinaciju 1.
Čovek povijen u kolenima
pogrbljena baba
nagluvi deda
bolesna žena
s jezivim osmehom
posmatrali su mališana.
Prišao je meni:
- šta ja sada da radim? - pitao je.
- Idi što pre odavde - rekao sam mu
ozbiljno, prijateljski

pravio mu društvo dok deda nije izašao.

Napolju sam i pušim.
Mališan je gledao za mnom.