Nežnost

Kad god sam dolazio
nosio sam plavo
bez brige
ništa nisam očekivao
unapred sam se razočarao.
Nisi kriva ti
nemam vremena
ni koncentracije
da tražim krivce sada
svi koji su prošli
urezali su svoja imena
neke datume, neka sećanja
meni ispod kože.
Baš mi nije smetalo
rekao sam
ja sam usamljen čovek
biću vaša tabla za pisanje
vaš kafanski sto
da urežete na njega šta želite.

Nosio sam plavo
jedan ranac
u njemu
jednog Karakaša
jednog Karvera
jednu flašicu vode
jednu kartu za voz
dva sendviča.
Kad god sam otvorio ranac
nešto bi iz njega lajalo na mene
da se vratim
da grešim
ja ga onda brzo zatvorim
i munem ga laktom
malo jače
zaboli me nešto u stomaku tada
i ja se momentalno presavijem
kao list papira.

Kad god sam dolazio
nosio sam osmeh
iako mi nije bilo do osmeha.
Ja sam dobar čovek
rekao sam
ne želim da povredim ljude
svojim licem bez osmeha
da ovi podočnjaci i oči ljudoždera
uplaše nekoga.
Ljudi vole kad se čovek smeje
a ja sam imao vrlo prijatan osmeh
rekli su
vrlo iskren, usitne mi se oči i svetle.
Kako je ljude lako prevariti
mislio sam
kako ljudi lako prevare.

Imaju sigurnost i budućnost
govorili su
samo
ja to nisam.
Nisam se ljutio
ja sam usamljen čovek
biću vam uzbuđenje
aparat na sreću
ubaciš nešto malo - dobiješ nešto veliko
ako imaš sreće.
Daš neko držanje za ruku
poljubac, zagrljaj, dodir, lepu reč
ništa mnogo
dobiješ priču o životu
svako sećanje ikada, pažljivo slušanje
nežnost, iskrenost, razumevanje
prijatna iznenađenja
pesmu, dve, tri
zavisi koliko sam glup.
Dobiješ visokog, krupnog muškarca sa bradom
a nežnim rukama koje mrse kosu
i putuju duž tela
svaki deo da povežu prstima.
Ruke koje pišu pesme.
Ja sam usputna stanica
za punjenje baterija
da uzmu nešto što fali
njihovoj sigurnosti i budućnosti

Kad bi me napustili
usamljeni čovek
oživljavao je kratke momente nežnosti.

Šapućem joj o usamljenosti
i nedostatku nežnosti u ljudima.
Još gore, u devojkama.
Na svaku izgovorenu, negativnu stvar
ljubi me po kapcima, vratu, licu, grudima
privlači me čvršće sebi
i ja se u mraku osmehujem.
Kad god sam je ispraćao
kad god sam odlazio
nosio sam kišu.
Gledao sam kroz beton
pitao se
da li zna koliko puta sam ispraćao
odlazio, nosio kišu i gledao kroz beton.

Tamo gde su prolazili poljupci
pre samo koji dan
prošao je izbeljivač
nosim svoje lice bez osmeha
umesto kože, usta, očiju
sve je očvrsnulo u neki odbojni izraz.
Ljudi izgledaju odvratno
groteskno, zastrašujuće
kao da svaki prolaznik
ima ogroman nos, iskolačene oči
džinovske, nezgrapne šake i stopala.
Sedim u podrumu
oče mi se pune dimom
trljam ih da ne bih gledao
u karikature s cigaretama
samo se kikoću i cerekaju
ništa nije smešno
samo pričaju, blebeću, melju, mljackaju
ništa ne izgovore.
Istrčavam odatle užasnut i iscrpljen
nalećem na azijatkinju, sudaramo se
izvinjavam joj se
ovlaš bacim pogled po njenoj obući:
sablasno male, crne cipele s potpeticom.

U ljudima nema nežnosti
nose samo bol.
Na meni više nema osmeha
nosim samo plavo i kišu.
Ja više nisam dobar
nisam tabla za pisanje, kafanski sto
aparat na sreću, usputna stanica.
Ja sam samo usamljen čovek.