Sedamnaest

U poslednje vreme
potpuno sam podetinjio
ponovo imam sedamnaest godina
želim da se sa vedrinom budim.
Vedrinom sebe i neba.
Ponovo se srušim sa kreveta na patos
radim vežbe snage
koliko sam snažan da preguram dan
otvorim sve prozore, zatim
pustim muziku glasno
još glasnije pevam dok spremam doručak.
Potom legnem na krevet
utrnem muziku
osluškujem ptice, dečju graju, vozove
ostatak dana čitam o književnosti, istoriji dinosaurusima i grčkoj mitologiji.

Poželim da sam napolju što više
da sam svuda što više
da sam lak
da sam vazduh.
Ponovo imam sedamnaest godina
poznanike koje srećem
ovlaš pogledam kad im se javim
svi se hrane nezdravo
mržnjom, frustracijama i kompleksima
nataložilo im se u licu i vratu
oko struka i u guzici.
Mogu stojeći da dodirnem čelom svoja kolena
mogu da trčim
da prepešačim celo svoje Pančevo
i pola Beograda
da se znojim i da se ne umorim
a sve što mogu je da mi odbrojavaju.
To je u redu
ne smeta mi
imam tek sedamnaest godina
nemam devojku, još dugo se neću oženiti
nemam završen fakultet, ni posao
spavam na istom krevetu petnaest godina
noge mi vire sa njega.
Tvrde sa sam nezreo i neozbiljan
presrećan odgovaram na optužbe
potvrđujem
prigrlim ih kao komplimente.

Zaboravio sam kako da pričam
i budem okružen dosadnim ljudima.
Preporučuju mi da se napijem
zaboravio sam kako da pijem alkohol
brzo se napijem
onda se unervozim od toliko dosadnih ljudi
samo bih želeo na vazduh tada
da sam vazduh tada.
Neprimetan i tih.

Zaboravio sam kako da pričam sa devojkama
zaboravim sve o književnosti, istoriji
dinosaurusima i grčkoj mitologiji
samo kad su mi blizu.
Neke zaista izgledaju
kao da sam ih već jednom sanjao
posramljeno sam želeo da im dotaknem kosu
da priljubim nos, usne i oči na njihov vrat
kako bih se uverio da su to stvarno one.
Jako se razočaram kad se ništa ne desi
kada ništa ne kriju u kosi i na vratu
kada je to samo još jedan vrat i još jedna kosa.
Ne budi lud, kažu
samo im pričaj bilo šta
pravi se pametan, laži i budi siguran u sebe
odvedi ih negde u mrak
skini prvo odeću
zatim grudnjak, može imati jednu ili više kopči
na kraju gaćice, znaš već.
Ali ja ne znam da pričam bilo šta
nisam dovoljno pametan, zato čitam
umem odlično da lažem
kada lažem nesiguran sam
ali ono što me najviše uplaši su njihove oči.
U njima nema ničega privlačnog, devojačkog
od malopre
ni izmaštanog ni odsanjanog.
U njima nema ničega ljudskog.
To je neki gladni, zverski pogled
sa kojim nikada ništa ne želim da imam.

Kažem ti
potpuno sam podetinjio
ponovo imam sedamnaest godina
devojkama kupim po jedan suncokret
sakrivam im čokoladu u cveće ispred zgrade
kada su vrata zaključana
i ne mogu da im ostavim u poštansko sanduče.
Potpuna sam luda, klovn
ne mogu da se zasitim njihovog smeha
koji sam izazvao ja ili moje reči.
Brinem se da li je ružno sanjala
da li je uživala u čokoladi
jer čokolada je divna i ona ne goji
mržnja, bes, ogorčenost, ljubomora, zavist goje.
Svakog dana u šest popodne
izađem na teren, igram basket, šutiram na koš
oznojim sve od čega bih mogao da se ugojim.

Uplašio sam se mnogo čega
u poslednje vreme
sa svoje dvadeset i dve godine
ali ničega ni blizu kao kada sam
na tebe povisio glas zbog gluposti.
Došao si da šutiraš fudbalsku loptu
između šipki konstrukcije koša.
Imaš deset godina
zašto to ne bi mogao biti gol?
Šta je meni?!
Zbog stvari kojima sam se prežderavao
vikao sam na tebe.
Hoću da ti se izvinim zbog toga
ja više nemam dvadeset i dve godine
imam sedamnaest i...
hoćeš da šutiraš sa mnom na koš?

Mačor

Zuje krošnje u mom bulevaru
kao suknje devojaka na Korzou.
Ja se budim sa svakim prolećem
iscrpljujući zimski san
prekinut je.
U proleće sam uvek odlučivao
da putujem
bez razmišljanja.
Nekako bi se uvek zadesilo
da je neka devojka procvetala
negde izvan mog grada
daleko
i ja ne bih gubio vreme.

Kilometri su mi oduvek bili sluge
moja krv je možda slovenska, germanska
lice mi je varvarsko
ali duša mi je plemenita, plamenita
ciganska.
Bio sam pravi pravcati Svire
Tom Sojer, Haklberi Fin
Arturo Bandini, Henri Kinaski, Din Morijarti.
Govorila mi je familija
da smo jedini mangupi
koji putuju u svojoj torbi
šinama, drumom
i koracima
moj pokojni deda i ja.
Kicoši, lude
mačori, probisveti
avanturisti.
Nazovi kako hoćeš
samo nikako nisu bili
turisti.
Pitala bi me baba
- zar nema devojaka po gradu, sine
tolike lepe cure
a ti putuješ tamokoznagde. -
- Dosadne su, baba. -
odgovorio bih joj prosto.

U leto
kad je već sve zrelo
mirisno, primamljivo i privlačno
u takvim noćima
molio bih se za svoje noge
da me posluže što više, što duže
da nastave i sa žeđu, glađu i umorom.
Da me usreće.
Vraćao bih se iscrpljen
majka bi rekla
- ofucan kao mačor
danima te nema
bled si, prljav
vidno umoran
gde si bio, sine
odakle ti novca i energije? -
Kroz mene bi
posle tuša i umora
prošla neka čudna sreća
ostala bi tu
kroz celo telo bih je osećao
ubeđen da bih lebdeo
da imam još malo toga.
Ispunjenost.
Ispunio patike zemljom, peskom, blatom.
Za novac bih se snašao
on je toliko nebitan
da ga posle ovoga neću ni pominjati.

Takav sam mačor bio.

sve je to koštalo

tek sada, suočen, osećam
prebrzo sam se umorio
iscrpeo, razočarao, ofucao.
Sada proračunat, kao da kažem
- I račun, molim vas.
Da ga bacim ispred. -
Ne pomeram se od svog grada
sedim, krećem se, posmatram
brinem, strah me je
ne pomišljam da padnem u iskušenje.
Ušiju uvek načuljenih
osluškujem prugu i kolovoz
gledam vozove, autobuse.

Kada padne noć
kao svaki ofucani mačor
podvijenog repa
nacrtan sam
ispred ulaza moje zgrade.
Kao svaki ofucani mačor mjaučem
na vetar, Mesec, na vozove i autobuse
i to ućutkuju komšije sa prozora.
Radni, obični narod
zarobljen u svojoj rutini
nema razumevanja
ne može da spava od mog (m)jauka.
Okrivili su mačke
ulaz do mene
ni krive ni dužne.