Peto godišnje doba

Ja sam najtoplije leto
ja sam najhladnija zima.
Nikada nisam između
nikada nisam proleće i jesen.

Kada sam prvo
ljudi mi prilaze nagi
nasmejani, mokri, mirisni
zreli kao tropski plodovi.
Onda sam nabujala reka
plutajući krokodil
koji čeka one željne osveženja
rascvetana poljana
zlatna afrička savana
veliki, lenji, mazni lav
u hladu
koji je gladan mesa u izobilju
međutim, nepomičan leži u bilju.

Kada sam drugo
ne prilaze mi.
Onda je samo put do mene
popločan debelim slojem leda
klizave, oštre površine
mongolska tajga i ruska tundra
teorija Milutina Milankovića
sva četiri ledena doba.
Onda sam praistorija
čopor sabljozubih tigrova
stampedo džinovskih mastodonta.

Kada sam prvo
onda sam osmeh i sitne oči prosjaka
beskućnik, nemam drugog doma
osim svoje bušne obuće i odeće
onda sam vreća, srce
koje nosim na ramenu
kao puž svoju kuću.
Prašina sam svačijih cipela
polen na nožicama svakog insekta
oduvani maslačak i balon svakog deteta.
Latica na vetru
svakog voli-me-ne-voli-me, iscepkanog
od strane nekoga zaljubljenog.
Moje su ljuske pukle na drumu
ptice su ih raznele u kljunu.

Kada sam drugo
onda sam autodestruktivni
anksiozni rub mozga.
Napadi panike
starački, drhtavi, hladni, tanki prsti
memljiva, smrdljiva rupa
jeftin alkohol u flaši
mutni, pijani pogled na ivici plača.
Onda sam nesanica
popucali kapilari u očima
modri podočnjaci, poput dve masnice
svaka nasilno ugašena cigareta
u kupatilu, na terasi, na praznoj ulici
gledanje u mrak.
Gledanje u pogašena svetla ljudi
u usnulim zgradama
koji mirno i bezbrižno spavaju.
Onda sam svaka biblijska i mitološka kazna
podzemni svet
svaka avet u njemu.
Levijatan i Baal
na oba ramena mi čuče.
Ankilosaur sam
u oklopu, nakostrešenog, teškog repa
kao buzdovan
armadilo sam, povijen, sklupčan
van domašaja.
Konstantinopolj i Jerusalim sam
opasan neprobojnim zidinama.

Kada prođe leto
ljudi oblače svoje tople kapute
kape, rukavice, vunene čarape
u toplini doma
u naslovima fotelja
ispijaju tople napitke
drže se za ruke.
U toplom krevetu
nepoljuljano snevaju iluzije
snove voljenih.
Vode ljubav.

Ostavljen sam u petom godišnjem dobu
onda sam praistorijski strahovi
krezubi, cvileći tigar.
Ljudi su istrebili krdo mastodonta
kako bi se njihovim krznom ugrejali.
Smrznuti sam prosjak na ulici
razrušeni, oskrnavljeni, sveti grad
i pokorena Vizantija.
Bezopasno, peto godišnje doba
neprimetno ostalima
počelo je drhtavicom
razmišljanjima o propasti
razmišljanjima koliko volim
i koliko sam voljen.
Ostali otporni su
ja meteoropata sam.

Peto godišnje doba
počelo je samo meni.

CV čovek i sivi čovek

Ljude sam često upoznavao
sa najgorom verzijom sebe.
Koliko god utešno izgledalo
biti prihvaćen i drag
u dubini sam bio razočaran
kako isprva nisu bili razočarani
najgorom verzijom mene.
Razočaran što su prihvatili
da je to jedina verzija mene
nezainteresovani i bez radoznalosti
za saznjem u suprotno
za bilo kakvim saznanjem.
Krivica verovatno nije bila njihova.

Bio sam iskren ipak
to je bila najgora verzija
ali mene
nisam lagao.
To je bilo bolje nego gluma
izgledalo je ispravno.
Savremeni čovek
navikao je na diktiranje društva
da su sreća, samopouzdanje, sigurnost
jedina prihvatljiva osećanja
kao da ostala ne postoje.
O takvoj vrsti uspeha
moralo se govoriti javno
i ne samo to
moralo se drugome natrljati na nos
i to odmah pri bilo kakvoj interakciji.
Ne upoznaju se imenima
niti najgorom i najboljom verzijom sebe
već jedinom prihvatljivom.
- Zdravo, ja sam srećan/na
takođe sam uspešan/na, samostalan/na
jak/a i odlučan/na.
Spreman/na za preuzimanje inicijative -
Drugima se ne nudiš trenutan
prirodan i iskren
nudiš im se kao cv.

Činilo se
da je njihov najveći strah
biti neprihvaćen i odbačen
zarad iskrenosti prema sebi
zatim drugima.
Osećajni čovek
izbegava se kao gubavac, psihopata
vanzemaljski oblik života
prenosilac zaraze.
Osećanja zavise
od situacija u kojima se čovek nalazi(o).
Ranjiv, slab, iscrpljen, depresivan
umoran, razočaran, tužan pojedinac
nema pravo da se tako oseća.
Takav čovek okarakterisan je kao gubitnik
savremeno društvo ne priznaje gubitnike
za svoje sastavne činioce.
Takvi nemaju pravo glasa.

Popularni su treneri za sreću
govornici koji koriste slabog pojedinca
kao mogući način zarade i obmane.
Jedini savet koji mogu da pruže glasi:
- budi srećan -
poput mantre, pilule
koja bi isto osećanje pružila momentalno.
Psiholozi, poput trenera za sreću
često nisu stručni ljudi od pomoći.
Oni doslovno preporučuju pilule
koje ne bi odstranile samo negativna
već bilo kakvu vrstu osećanja.
Umrtvile bi do tačke prihvatanja
pretvorile čoveka okarakterisanog kao gubitnik
u čoveka koji se definitivno predao
odrekao osećanja koja ga odlikuju.
Sebe.
Čak i delfini, jedni od najinteligentnijih bića
poseduju jedan poseban ton
koji se razlikuje od jedinke do jedinke
po kome se međusobno raspoznaju.
Za razliku od ljudskih bića
proglašenih za najinteligentnija
oni se ne odriču svojih svojstvenosti pre smrti
zarad prihvatanja od zajednice.

Svaki pobednik nekada je bio gubitnik
ponovo učim da hodam.
Do sad sam gazio sebe
krivio sebe
krivica verovatno nije bila moja.
Ponovo učim da hodam
krivica je verovatno bila moja
prvo sam naučio da bežim.
Ljude sam često upoznavao
sa najgorom verzijom sebe.
Ponovo upoznajem svetle boje i tonove
bio sam i ponovo biću nekad
čovek crn, sivi
biću srećan što nikada nisam i nikada neću
postati cv.