Lep život

Sa kompleksa zgrada

pod imenom
Dunavska terasa
pruža se pogled
na pančevački most
i Dunav koji se sjedinio
sa nebom
i ne razaznaje se granica.

Odmah ispod
ljudi-mravi
svakog dana
utovaraju namirnice
iz mravinjaka u kombije
i obilaze čitavu opštinu
raznoseći ih.

Čuje se škripa šljunka
pod točkovima
kombija i viljuškara
i pucanje kičme.

Zadržavam se kratko
istovarim svoje
i gledam lep żivot
stanara Dunavske terase
koje oprane i mirisne
kače na štenderima.

Sednem u kombi
krenemo dalje
i dok se provlačimo
kroz uske uličice
kod Onkološkog instituta
zapalim cigaretu na prozoru.

Primetim da pacijenti
i njihovi najbliži
posmatraju lep život
na prozoru kombija.

Nemoć

Progutao sam sve reči

koje niko nije želeo čuti.
Sada ćutim kada mi ljudi
čestitaju praznike bogova
u koje sam nekad verovao.
Imam dokaz da vreme teče.
Gubim ga gledajući majku
zapisujem samo santimetre
koji joj izbijaju na temenu.
Zaboravlja stvari zbog terapije
zaboravljam ih zbog alkohola.
Unapred sam oplakao smrt
i rastanke svih ljudi koje volim.

Prestao sam da se plašim
zapisujem samo santimetre
preostale do potpunog
gubljenja razuma.
Prošlost mi više nije bol
topla je, umirujuća
i deluje kao da se desila
bilo kome osim meni.
Očekujem da ću leći u krevet
i probuditi se kao neko drugi
postati drvo, ptica ili klupa
dočekati novi i drugačiji život.
Ujutru sam čovek bez budućnosti
noću ni da zaplačem ne mogu.