Lišće

Svo to divno, mrtvo,
opalo lišće.
Šareno,
žuto, zeleno, braon,
narandžasto,
stoji tu.
Ne čiste ga,
i ne bi trebali.

One gaze po njemu,
devojke,
dugih, lepih nogu,
devojke,
lepih, čistih lica,
starije i mlađe,
mrtvih, ribljih očiju bez sjaja.
Mirišu lepo,
a mirišu na smrt,
dok se okreću za zvukom kočnica i motora,
mercedesa i bmw-a,
likova koji mi se smeju na pešačkom,
jer nosim punu kesu flaša.
Ostavljaju za sobom samo parfeme,
jednostavno su lepe i ništa više.
Oni su krivi,
svi oni su krivi jer nisam imao samopouzdanja,
kad nisam imao novca,
kola i novu odeću.

Radnici „higijene” čiste lišće,
ostavite to lišče,
napravio sam joj stazu da po njoj dođe,
možda,
sa svojim prljavo-belim patikama,
kojima je hodala po plaži sa mnom.
Zbog nje sve njih više ne primećujem,
oni su kao mrtvo lišće,
koje usamljeno gazim,
otkad sam zajedno s njom,
očistio patike od peska.

Svet izbušen do jezgra

Mračni deo parka staračkog doma,
u naselju je prazan,
isto kao i ja,
u periodu kasnih sati,
i ne mogu da pomognem sebi,
ako ne zaspim pre ponoći,
svašta mi se tad vraća i dolazi.
Vetar koji ovuda prolazi,
svira kompoziciju,
koju je napisao Hans Zimmer, This land,
ja sedim i buljim u zvezde,
a jelke se klate i plešu.

Napisao je tu kompoziciju za crtani film,
Kralj Lavova,
i mene to uvek vraća u bezbrižne dane,
kad sam tu kasetu puštao par puta dnevno,
i jedino o čemu sam brinuo je,
da video rekorder ne pojede kasetu.
Ćale se više smejao,
i majka,
ja sam samo to i radio,
ostao mi je taj refleks danas,
kad me svet pritisne na ramenima.

Kao što iz njenih slika u kasnim satima,
izađe samuraj,
koji me katanom preseče na pola,
u visini grudi,
i ja se sa kezom razdvajam od tela,
tako i Hans Zimmer ima pomagače,
nevidljiva bića,
koja izlaze iz njegovih kompozicija,
i seku glavice luka,
da bi ljudima suzile oči.
I ja ne plačem,
već suze same idu,
kanu na beton,
progore ga,
i Zemljinu koru,
sve do jezgra.

Puštam snimak njenog glasa,
gde kaže da je malo promukla,
i šaljivo kaže da smo mi muškarci generalno đubrad,
da smo smešni kad postavljamo patetične pesme,
i ja se smejem i pitam je zašto,
ali ona ponavlja isto,
jer ja puštam jedini snimak,
i ispričamo se tako,
nema veze što mi ona govori isto,
mogu da je slušam.

Ta ona,
i taj Hans,
vraćam se u stan,
sad je malo lakše,
nosim svet izbušen do jezgra.