Lišće

Svo to divno, mrtvo,
opalo lišće.
Šareno,
žuto, zeleno, braon,
narandžasto,
stoji tu.
Ne čiste ga,
i ne bi trebali.

One gaze po njemu,
devojke,
dugih, lepih nogu,
devojke,
lepih, čistih lica,
starije i mlađe,
mrtvih, ribljih očiju bez sjaja.
Mirišu lepo,
a mirišu na smrt,
dok se okreću za zvukom kočnica i motora,
mercedesa i bmw-a,
likova koji mi se smeju na pešačkom,
jer nosim punu kesu flaša.
Ostavljaju za sobom samo parfeme,
jednostavno su lepe i ništa više.
Oni su krivi,
svi oni su krivi jer nisam imao samopouzdanja,
kad nisam imao novca,
kola i novu odeću.

Radnici „higijene” čiste lišće,
ostavite to lišče,
napravio sam joj stazu da po njoj dođe,
možda,
sa svojim prljavo-belim patikama,
kojima je hodala po plaži sa mnom.
Zbog nje sve njih više ne primećujem,
oni su kao mrtvo lišće,
koje usamljeno gazim,
otkad sam zajedno s njom,
očistio patike od peska.