Ulicama hodam, ali nisam tu

Već neko vreme
sve me boli.
Kragna košulje grize me za vrat
pantalone mi se urezuju oko struka
sve što pijem - pije mene
sve što jedem - jede mene
sve što uzmem
nosi tegove na sebi
ili ja to tako vidim
ili ja to tako zamislim
kako je svaki predmet, osećanje
svaka reč upućena meni
oštrica koja može da povredi
iznova i iznova.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje oči snimaju, beleže
fotografišu i svedoče
prate svakog ko se zatekne na ulici
ali nisam tu.

Već neko vreme
sve me boli.
Osećam to dok ležim u krevetu
kad u praznom stanu
svira jutarnja muzika sa kasetofona
kad šetam se po prostorijama, besciljno
iscrtao sam korake po tepihu, parketu.
I disanje je težak posao.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje uši slušaju
biće najpažljiviji vaši slušaoci
u autobusima, na ulici, na šalteru
u bolnici, svuda
ali nisam tu.

Zato šetam dugo, daleko
tada mi vazduh razbistri misli
prestajem biti sebičan
počinjem primećivati okolinu
izlazim iz svoje kože prvog lica
izrastam u nemog posmatrača
stapam se uz beton
zelenilo, autobuska sedišta, stanice, klupe
zidove.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje usne govore vam blago, prijateljski
govore vam istinu
u prolazu
ali nisam tu.
Nikada ne osuđuju, ne klevetaju, ne mrze
jer bio sam tu.

Već neko vreme
svet me boli.
Smrt i nemogućnost življenja
udaljeni su međusobno
tek jedno jutro.
Šetam dugo, daleko
težim miru.
Kad toliko hodam
svim tim ulicama
ne razmišljam.

Noću vratim se tu
mrak sa mnom ćuti.
Sad
bole me jedino noge.

Danas sam ubio čoveka

U autobus 37 prema Trgu
ušao je, naizgled
prostodušan sredovečni čovek
nosio je torbe
i nekakav naivni, glupi osmeh
pun entuzijazma
poput onog koji nose brucoši
na svojim svežim, lepim licima
kad pomisle da su fakultet, Beograd i ljudi
samo njih čekali.
Pridošlica iz unutrašnjosti zemlje
tražio je, poput milion ljudi ovog grada
priliku, šansu i mogućnost.
Tražio je život.

Oči su mu ushićeno šarale po prozorima
zgradama, građevinama, automobilima
i ljudima
zaustavio se na meni.
Izgledao sam i osećao se
kao kišni oblak
kao film iz dvadesetih
staklenog pogleda
fiksiranog u tog čoveka.
Gadio sam se njegove sreće i uzbuđenja.

Sad je skinuo osmeh
i neko vreme izgledao uplašeno, razočarano
i izgubljeno.
Izašao je na Trgu
i još jednom bacio pogled preko ramena
upućen meni.
Na trenutak sam postao
ono čega sam se gadio:
još jedna razočarana, dosadna, džangrizava
siva mrlja gradskog prevoza.
Brzo sam se stresao
protrljao lice šakom
i pustio Lovely day Bila Vitersa.
Ponovo sam se smejao
onda skinuo osmeh
i sve vreme razmišljao
kako ono verovatno nije bila njegova stanica.

Prepoznavanje simptoma

Nakon tuširanja
izneo sam peškir
napravio dva topla sendviča
i seo na terasi
sa koje vidim centar svog naselja
trenutno u zimzelenoj, žutoj i narandžastoj boji
u koju se skoro presvukao.
Kad sam pojeo sendviče
zapalio sam cigaretu
čuo šuškanje lišća
dole, kod velike lipe
ispod koje se muvao neki tip.
Nosio je krem rolku, crnu trenerku
i crveni kačket.
Delovao je malo stariji od mene.

Neko vreme posmatrao sam šta radi
sa suvih, palih grana
odvajao je lišće na jednu gomilu.
Samo je on odlučivao koje će to lišće biti.
Prepoznao sam ga
viđao sam ga povremeno
sa ženom koja mu je, pretpostavljam, majka.
Stalno je nosio crveni kačket
polako bi hodao pored majke
sa rukama uz telo
ili iza leđa.
Pogled mu je lutao u pravcu
nepoznatom ostalim ljudima.

Povremeno bi bacio pogled po terasama
kao da je to što radi zabranjeno
kažnjivo i zaslužuje osudu posmatrača.
Kidanje lišća sa grane
toliko pažljivo i usredsređeno je to obavljao.
- Alo, momak, što kidaš grane?! -
čuo sam glas sa nekog sprata iznad mene.
Crveni kačket se podigao
i oči su potražile odakle dopire glas.
Po njihovom lutanju sudeći
neko od komšija se hrabro oglasio
iza mreže, na prozoru
koja, dok traje obdanica, prikriva ljudske siluete.
- Pusti momka, komšija - rekao sam glasnije
i privukao pažnju crvenog kačketa
- ta grana je svejedno trula i pala je. -
- Ma on je lud...- odgovorio je glas komšije
koji se sad udaljavao od prozora.

Gledao me je
kao da je razočaran što su njegov posao
prekinuli radoznali posmatrači
baš sad kad je očerupao granu
i počeo da je lomi
ali nastavio je, siguran
da ga bar neko podržava u njegovom poslu.
Ugasio sam cigaretu
pronašao testeru
i sišao do crvenog kačketa
koji se vidno mučio u nameri da slomi granu.
- Izvoli. - rekao sam i pružio mu.
- Samo mi je vrati posle, kad završiš, važi? -
Klimnuo je glavom tri puta brzo.
Nakon toga
vratio sam se gore i zaspao.

Kad sam se probudio i ponovo izašao
spuštala se noć.
Grane pod lipom su nestale
lišće je bilo naslagano.
Testera je čekala
okačena na drvetu.