понедељак, 30. октобар 2017.

Ulicama hodam, ali nisam tu

Već neko vreme
sve me boli.
Kragna košulje grize me za vrat
pantalone mi se urezuju oko struka
sve što pijem - pije mene
sve što jedem - jede mene
sve što uzmem
nosi tegove na sebi
ili ja to tako vidim
ili ja to tako zamislim
kako je svaki predmet, osećanje
svaka reč upućena meni
oštrica koja može da povredi
iznova i iznova.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje oči snimaju, beleže
fotografišu i svedoče
prate svakog ko se zatekne na ulici
ali nisam tu.

Već neko vreme
sve me boli.
Osećam to dok ležim u krevetu
kad u praznom stanu
svira jutarnja muzika sa kasetofona
kad šetam se po prostorijama, besciljno
iscrtao sam korake po tepihu, parketu.
I disanje je težak posao.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje uši slušaju
biće najpažljiviji vaši slušaoci
u autobusima, na ulici, na šalteru
u bolnici, svuda
ali nisam tu.

Zato šetam dugo, daleko
tada mi vazduh razbistri misli
prestajem biti sebičan
počinjem primećivati okolinu
izlazim iz svoje kože prvog lica
izrastam u nemog posmatrača
stapam se uz beton
zelenilo, autobuska sedišta, stanice, klupe
zidove.

Ulicama hodam
ali nisam tu
moje usne govore vam blago, prijateljski
govore vam istinu
u prolazu
ali nisam tu.
Nikada ne osuđuju, ne klevetaju, ne mrze
jer bio sam tu.

Već neko vreme
svet me boli.
Smrt i nemogućnost življenja
udaljeni su međusobno
tek jedno jutro.
Šetam dugo, daleko
težim miru.
Kad toliko hodam
svim tim ulicama
ne razmišljam.

Noću vratim se tu
mrak sa mnom ćuti.
Sad
bole me jedino noge.

Нема коментара:

Постави коментар