Umor, San i Kosmar

Mali decak se igra sa drugarima iz ulice, igraju fudbal dok
razdragano trce za loptom, nasmejanih i ozarenih lica.
Rumenih obraza, zadihano staje jer ga majka doziva.
Igra sa drugarima je gotova za danas.
Sttigao je kuci, skinuo se da ga majka okupa, dok ce se igrati brodicem u kadi.
Obukao je omiljenu pidzamu sa crtanim junacima i seo da se igra kockicama.
Oci su se zaklapale same, pokusavao je da se bori protiv decijeg najveceg protivnika.
Umora.
Mali heroj nije izdrzao nakon toliko aktivnosti.
Legao je pored kockica, a najbolji prijatelj Umora, San, ga je docekao u narucje.
Tiho se smejao i pripremao se da decaka odvede u velika prostranstva i svet snova,
mesto gde ce malisan moci da bude sta god pozeli, gde god pozeli.
Posmatrao ga je pazljivo sa osmehom, zadovoljan.
‘ Blago onome ko ume da sanja. ’- pomislio je San.
Nekada, sasvim neopazeno, pored Sna se prisunja njegov nestasni mladji brat ruzan san-Kosmar.
San bi ga opomenuo da ne remeti lepe snove decaku, jer to nije lepo.
Kosmar bi pognuo glavu, obecavsi da nece vise to raditi.
San je zadovoljno klimnuo glavom, ali bi se Kosmar vracao s vremenom
kao i svaki nestasko.
Zraci sunca su prosli decaku svojim zlatnim prstima kroz kosu,
obavestavajuci San da je vreme da nekog drugog usreci na nekom drugom mestu.
San bi tada pozdravio decaka, rekavsi mu da se igra i da ce on doci opet.
Decak bi se rasanio, nasmejao i otrcao kod mame i tate u sobu da ga vode u obdaniste gde ce nastaviti da radi ono sto deca najbolje rade i znaju. Da se igra, jer ko ne zna da se igra taj nece znati ni da zivi.

Umor je krenuo dalje.
Naisao je na ucenicu srednje skole koja je sedela nad knjigom,
oslonivsi se laktovima o sto, drzeci se za glavu. Tada je Umor napao.
Ucenica je zevnula i trljajuci oci nastavila da se preslisava na glas.
Umor je ponovo napao. Devojka je zaklopila knjigu, obukla pidzamu i legla u krevet.
Nasmejani San je kucao na prozor i Umor ga je pustio. Rukovali su se i rastali.
San bi pozdravio devojku naklonom i posavetovao je da se ostavi problema kao sto su skola,
momci, obaveze.
Ceo svet joj je na raspolaganju. Moze biti gde hoce, da upozna koga hoce i bude sta hoce.
Posle krace prepirke sa Snom zbog kontrolnog za koji je ucila, zaklopila je oci i San je tiho posmatrao.
Ponovo je nestasni mladji brat,  Kosmar, prekinuo lepa putovanja sanjive devojke,
pa se San ovog puta naljutio na svog brata.
Odrzao mu je kratko predavanje, a ovaj je opet pognuo glavu i otisao. San je udahnuo uz mahanje glavom i nastavio da motri na devojku.
Kada je primetio Sunce da izlazi na istoku, pozdravio je devojku i obecao joj ponovno vidjenje poput zgodnog muskarca s kojim bi izasla.

Covek sedi u kancelariji. Zateze i opusta kravatu prstom i gleda na sat.
Radno vreme je gotovo. Iskljucuje svetlo,  uzima papire i silazi niz stepenice.
Seda u kola i trlja oci, dok na suvozacevom mestu sedi Umor, koji ga jos malo drzi budnim dok bezbedno ne stigne kuci.
Covek pozdravlja zenu, sina i cerku i odlazi da se istusira.
Posle vecere sa porodicom, leze u krevet, u zagrljaj zeni.
Tu nastupa Umor. Salje svoj napad zevanja na coveka i on ubrzo pada u narucje Snu.
Posle krace prepirke zbog obaveza na poslu i zaduzenja, San pobedjuje u pregovorima,
uz reci da ce sve biti dobro ako se covek naspava i opusti od svega.
Zaklapa oci, a San posmatra ‘veliko dete’, gledajuci da njegov nestasni mladji brat ne naidje.
Susreo ga je i sprecio da umornom coveku pokvari malo vremena za odmor.
Sede jedan do drugog San i Kosmar cekajuci zrake Sunca, nadgledajuci coveka i njegovu porodicu.
Sede i cekaju da drugom ulepsaju ili upropaste vreme za opustanje.
Umor im se pridruzuje, zadovoljan i ponosan na svoj posao savetovanja smrtnika gde im je granica.