Siroče

‘ Samo tražim druga za igru, tražim prijatelje .‘

Sestre, braću i mene odvojili su od majke nekoliko meseci posle mog rođenja.
Usvojila me je tročlana porodica, izgledala mi je fino u početku.
Stideo sam se i pomalo sam se plašio, bio sam sitan.
Hranili su me, ali posle nekog vremena, iz nekog razloga, njihov debeljuškasti sin, počeo je da me maltretira.
Vukao me je za uši, udarao po nosu, a ja sam bio previše uplašen da mu vratim.
Nisam ga razumeo šta mi je pričao, niti shvatao zbog čega me maltretira.
Iz tog straha sam jednog dana vrisnuo i glasno mu rekao da prestane, a on je plačući otrčao do tate.
Njegov otac bio je besan, ništa ih nisam razumeo sta pričaju, nikada ih ne razumem,
ali sin mu je pokazivao nogu i jedino što sam razumeo je da je slagao ocu da sam ga ujeo.
Otac je uzeo novinu i počeo da me udara kao sumanut.
Ništa nisam mogao da uradim, bili su veći od mene.
Prestali su da me hrane, čak, a ja sam bespomoćno sedeo u ćošku, plačući.
Nekoliko dana kasnije, izmučen i gladan, prepun modrica, odlučio sam da preko noći pobegnem.
Dosta je bilo, izaći ću napolje, na hladan svet i pokušaću da pronađem porodicu ili druga za igru.
Svi su spavali, pa sam izašao iz sobe, hramljući koliko su me noge bolele od batina i iskrao se kroz kapiju, koja nikada nije bila dobro zatvorena.
Pojurio sam niz ulicu koliko me noge nose i umalo me nije udario automobil.
‘ Šta sad da radim, gde da odem. ‘ pitao sam se.
Nikoga nemam na ovom svetu, osećam mnogo mirisa i vidim mnogo puteva, ali kuda da krenem.
Razočarano sam išao uz put, bilo je kasno, jedini saputnik bio mi je veliki, sjajni Mesec, ali on nije usamljen, ima zvezde.
‘ Voleo bih da uzmem jednu zvezdu ‘, razvedrio sam se.  Skakutao sam iz šale, da ću dohvatiti jednu.
Radost mi je pokvario zvuk praznog stomaka koji je zavijao.
Sad mi je već postajalo loše, izmučen sam, boli me telo, muti mi se vid.
Postajalo je sve hladnije i teže da hodam, pa sam se suočio sa realnošću.
Leći ću ovde pored ovih ćebadi na koje sam naišao i umreti od gladi, sam, bez igde ikoga.
Dok sam spuštao glavu, uplakan i spreman da neću dočekati jutro, ćebe je počelo da se meškolji, ali me nije bilo briga.
Ispod ćebeta je izašao neki stariji čovek, neobrijane brade, prljavog lica i pocepane odeće.
Smeškao se kad me je video kako ležim na ćebadima i rukom krenuo da dohvati novine.
Uplašeno sam skočio, već upoznat sa novinom i šta sledi.
Čiča me je zbunjeno gledao i sklonio novinu kako bi uzeo iz kese komadić mesa i parče suvog hleba.
Držao ih je u ruci pokazujući mi da priđem, širokog osmeha.
Posmatrao sam ga neko vreme.
Nisam ga razumeo kao ni onu porodicu, ali ovaj čovek je bio sam na svetu, kao i ja.
Ništa nije imao, a bio je spreman da podeli to sa totalnim strancem, klincem.
Ipak, strah mi je bio potisnut od gladi, te sam prišao i uzeo to iz njegove ruke, a on me je pomilovao.
Prvi put u svom životu doživeo sam da me ruka koja je išla prema mojoj glavi nije udarila.
Dok sam jeo, pričao mi je, iako ga ništa nisam razumeo, imao je prijatan osmeh na licu sve vreme
i rukom mi pokazivao da se pokrijem ćebetom.
Prvi put sam imao spokojan san, bez straha da će me neko udariti ili maltretirati.
Ujutru, kad sam se probudio, čiča je već bio na fontani i umivao se, dok sam ja još leškario u ćebadima.
Prišao sam mu, onako sitan, a on me je gledao kao da je znao da hoću nešto važno da mu kažem.
Rekao sam mu da sam do neba zahvalan što mi je ponudio sve što je imao i da ga nikada neću zaboraviti, ali da je sad vreme da pođem i pronađem porodicu.
Ništa nije govorio, samo me je gledao i na kraju mog govora se zakašljao i nasmejao.
Očigledno se nismo razumeli, ali to njegovo klimanje glavom mi je izgledalo kao dovoljno jasan znak razumevanja, te sam prišao njemu i kako je čučao, dotakao sam glavom njegovo rame,
što je izmamilo veliki osmeh na njegovom licu.
Koračao sam ka raskrsnici i osvrtao se za nasmejanim čičom koji je nešto nerazumno govorio i mahao mi rukom.
Došao sam do livade gde su se igrala deca, moji vršnjaci možda.
Potrčao sam sav veseo ka njima i oni su mi se obradovali i smejući se, milovali me po ramenima i glavi.
Prijala mi je sva ta pažnja koju su mi pružili, ali njihovi roditelji su dotrčali do nas i poceli da viču na mene.
‘ Zašto vičete na mene? Samo tražim druga za igru, tražim prijatelje.
Neću povrediti vašu decu. ‘ Govorio sam im, i da bude još gore,
posle mog obraćanja pojurili su me i morao sam da pobegnem malo dalje od grupice te dece.
Tužno i uplakano osvrtao sam se pitajući se zašto me ti ljudi ne razumeju: ‘ Neću im ništa.  Usamljen sam. ‘ plakao sam.
Jednoj majci deteta, dok su odlazili što dalje od mene, ispalo je ogledalce iz torbe.
Otvorio sam ga i pogledao se.
Nos mi je bio mokar od plakanja, oči crvene, bio sam raščupan i neuredan, sav prašnjav po telu.
Opet sam se pribio uz zemlju i plakao, a jedna devojčica koja me je milovala do malo pre,
pustila je majčinu ruku i dotrčala do mene.
Pogledao sam je suznim očima i prestao da plačem. Bilo me je sramota pred devojčicom.
‘ Zašto plačes, drugar? ‘ tihim i nežnim glasom me je pitala.
Neverovatno, nju sam jedino razumeo šta mi je pričala.
Nije me terala posle incidenta, kao sva deca kojoj su roditelji rekli da me se klone.
‘ Usamljen sam, tražim nekoga da me razume ‘ rekao sam, šmrcajući.
‘ Tražim porodicu, ili drugara za igru, potpuno sam sam. ‘
Devojčica me je tužno gledala i zagrlila me, a njena majka je vikala na nju
i govorila joj da me se kloni kao i ostali roditelji te dece.
Ona je govorila majci da želi da me povede kući.
Majka je odmahivala glavom, ostalu viku nisam razumeo.
Legao sam ispod tobogana, na pesak i mislio o tome kako sam razumeo tu devojčicu,
kako je ona jedina koja je mene razumela.
Dani su prolazili i nisam izlazio iz te rupe kod tobogana, a ta devojčica me je tražila
 i dozivala me kad svi odu. Donosila mi je hranu i podelila čokoladu sa mnom.
Nikad nisam bio srećniji.
Tako nekoliko dana za redom viđali smo se kad svi odu, tu ispod tobogana,
grlila me je i milovala po glavi.
Rekla je da se zove Marija, pitala me je kako se zovem, ali ja joj nisam odgovorio.
Nisam znao kako se zovem, ili sam zaboravio i tako dok sam razmišljao šta da joj kažem, pojavila se njena majka da vidi sa kojom decom se stalno viđa kad svi odu.
Onda je videla svoju ćerku sa mnom i počela da viče na mene, uzela je Mariju za ruku i vukla je vičući na nju.
Ja sam ih tužno pratio, Marija je plakala, a njena majka je vikala na nju i na mene da ih ne pratim više.
Odjednom dok smo stizali na raskrsnicu, Marija se, plačući, otrgla majčinom stisku ruke i potrčala niz ulicu.
Njena majka je vikala i pokazivala joj da se vrati, pošla je za njom, a niz ulicu je jurio kamion.
Marija je uspaničeno stala na sred ulice, zatvorila oči, a ja sam trčao koliko me noge nose da
je odgurnem sa ulice. Kako sam skočio i gurnuo je da je ne udari kamion, nezgodno sam doskočio i izvrnuo nogu.
Majka je uplakano dotrčala do nas i grlila Mariju kao i ona nju.
Došle su do mene i zagrlile me i milovale po glavi dok sam jaukao od bolova.
Odvele su me kod doktora, previle me i odvele kući.
Njena majka mi je kod kuće nešto pričala i neprestano me milovala, što mi je veoma godilo.
Marija je rekla da je njen otac pristao da me usvoje kao svog, posle hrabrosti koje sam pokazao da spasim Mariju.
Okupali su me i sredili, očešljali dlaku i oprali šape od zemlje.
Moja zlatna dlaka je bila vidljiva posle spiranja tolike prašine sa mene.
Mahao sam repom od sreće. Uspeo sam da pronađem porodicu.