Kako sam se oprostio od nje.

Bol. To ostaje i to se oseti kada vam srce biva slomljeno.
Taj gorak ukus neuspeha, kad se grlo ukoči i ne može se izustiti ni jedna, jedina reč.
Kada date sve od sebe ni za šta.

Ugledao sam je te subotnje večeri, prokleto bilo i zapamtio sam tačan datum, proklet i on bio!
Nije se obukla da ostavi ljude bez daha, nije se trudila da bude upadljiva, a ja sam je opet primetio
i nisam mogao da je izbacim iz glave.
Dobro sam zapamtio te oči koje su gledale pravo u moje, dok sam pričao.
Svakom rečju bi mi zadrhtao glas, iako ona možda to nije primetila, trudio sam se da je impresioniram.
Imala je najlepše usne, pune, sa sjajem,a ja bih večno mogao da je gledam kako ga nanosi na njih.
Bila je savršena, zgodna, lepa, zanimljiva, kao da je došla iz mog najlepšeg sna, pa bi mi srce zaigralo
svaki put kad bi mi prišla.
Za mene je uspeh bio da je nasmejem, jer bi ona onda pokazala taj njen divan osmeh,
koji nije bio veštački, već pravi, bio je znak da sam postupio dobro.
Šetali smo i ona me je posle nekog vremena uhvatila za ruku.
Skamenio sam se momentalno iznutra i nisam znao sta da radim.
Noge su same išle napred, šetao sam, a iznutra - muk.
Zastali smo, ne sećam se zbog čega, a ona je naslonila glavu na moje rame i rekla:
‘ Znaš, imam osećaj kao da te znam sto godina. ’
I rekla je to sasvim opuštenim glasom i nije imala pojma kakav mi je udarac iznutra zadala,
jači od svih batina koje sam za života dobio.
Provodio sam ostatak veceri s njom i sve više sam se osećao čudno, jer nikada ranije nisam tako nešto
osećao.
Morala je da ide, a taj oproštajni zagrljaj me je dokusurio.
Kada sam stigao kuci umoran sam bio iznutra, jer toliko stvari se u meni probudilo da sam se jednostavno izmorio.
Nisam oka sklopio te noći, razmišljao sam samo o njoj.

Vremenom smo nastavili da izlazimo na neka mesta, gde bi se ispričali uz piće.
Mogao sam satima da je gledam kako priča.
Ti njeni izrazi lica, pa osmeh su bili ubitačna kombinacija za mene.
Ja sam se sve više zaljubljivao, a ona me je sve više shvatala kao prijatelja.
Koji bedak.
Saznao sam to kasnije i usledilo je to neformalno odbijanje.
Kakav god način da je odabrala, svakako bi bio težak udarac i bol.
Veče, baš za njen rođendan,  napio sam se kao nikada u životu.
Nije baš velika količina pića bila uzrok tome, već taj osećaj tuge i ta hemija osećanja
zajedno sa alkoholom dala je formulu i dovela do praska u meni.
Ležao sam na stolu sa rukama na glavi, dirnut svakom pesmom u načeto srce koje nije moglo da izdrži taj pritisak.
Od prijatelja sam sutradan saznao da sam i zaplakao, nikad mi se to nije desilo,
valjda to pokazuje koliko mi je ona značila.
Ujutru mi je ogroman kamen sa srca pao, osetio sam olakšanje.
Uz taj osećaj, imao sam i strašan osećaj glavobolje i mučnine u stomaku.
Ispraznio sam se olovkom po papiru i time se oprostio od prve devojke
u koju sam se zaista i svim svojim bićem zaljubio i bio spreman da uradim sve, kako bih je nasmejao i ‘prisvojio’.
I sada, kad je vidim, skupi mi se i osuši grlo, i to, valjda, duša šalje opomenu da ne činim ponovo stvari
koje bi me razdirale iznutra, jer sam se tako ‘oprostio’ od nje.

Posvećeno njoj.