Tiha

Tako si neupadljiva,
povučena i tiha,
a toliko mi bodeš oči.
Primetim te kad uđeš,
kad izađeš, kad si u masi ljudi.
Tiha si, kao noć,
u planinskom predelu,
pored Drine,
koju toliko volim,
a zvezde su te oči,
kojima šaraš po prostoriji.
Čitava sazvežđa,
u tim smeđim,
svetlucavim stvarčicama.
Kad smo kod očiju,
pitam se,
kako ne osetiš,
teret mog pogleda na sebi?

A tvoje ćutanje mi nekad znači više,
nego lepe reči nekih ljudi,
i tvoj hod i senka,
koja te graciozno prati.
I samo razmišljam:
kad bi se probudila pored mene, ujutru,
bio bih bolji čovek,
siguran sam.