Zar je to sve što umeš?

Šetam ulicom, među ljudima,
i vidim veliku većinu njih,
koja je odustala.
Odustala od života i borbe.
Izabrali su da postanu šetajući mrtvaci,
koji samo postoje,
plaćaju račune, strepe za plate,
dišu, jedu i seru,
dok ne dođu do kraja.
Ne žive.
Odluče sebi da oduzmu život,
jer su u kreditima,
izgubili su svoj usrani posao,
ili su ih ostavili žena ili muškarac.
To su kukavice, koje ne znaju za borbu.
To nije hrabrost, dići ruku na sebe,
to je kukavičluk,
izabrati lakši izlaz odavde,
umesto da stegneš zube i izdereš se na svet:
- Zar je to sve što umeš?!

Toliko toga mi se desilo teškog,
bio sam izgubljen, povređen,
i bez novca živeo dve godine.
Pijan bih se svetu drao na ulici:
- Zar je to sve što umeš?!

Padao sam još niže,
gde nisam imao cilj,
ni spas, ni pomoć.
Imao sam san i borio sam se.
Smrzavajući se, kroz suze bih se pijan drao svetu:
- Zar je to sve što umeš?!

Tražio bih nekog ili nešto da me pokrene,
i vrati u ring.
Već duže vreme pokušavam da izdam zbirku poezije,
i uvek me nešto sjebe.
Pokušavam da se izborim sa ovim tražeći devojku,
kojoj ću značiti, koja će me voleti, kao i ja nju,
i uvek me neka sjebe.
Izgubio sam samopouzdanje, volju,
i pokretač da nastavim dalje.
Ležim u nokdaunu,
razbijenih snova i razbijenog srca,
dok svet čeka da se predam većini,
ili oduzmem sebi život,
jer sam previše ponosan da umrem kao većina,
a ja se smejem pijan, krvavih zuba,
i iz inata šapnem:
- Zar je to sve što umeš?