Često razmišljam kada sam tačno,
izabrao ovu patnju,
ovakav život.
Da se pitam sada,
nikada ovo ne bih izabrao.
Zadužujem se ljudima za cigarete,
bombu piva ili bocu vina,
jer nemam novca.
Ponekad me je stvarno sramota,
što dugujem tim ljudima,
i grebem im se.
Nosim većinu bušnih čarapa,
koje moja majka ušiva.
Delim stvari sa mlađim bratom i ćaletom,
a jedne zime nisam imao čizme,
i čekao sam ćaleta da se vrati sa posla,
kako bih obuo njegove,
da bih mogao da izađem napolje.
Sve patike su mi bušne,
a poslednje sam kupio pre dve godine.
Majka mi često govori,
da sam se često smejao kao mali,
i da se ne smejem toliko često sada.
A bio sam tako divno razmažen kao dete,
jer sam imao sve neophodno,
i mislio sam da ću uvek imati sve neophodno,
ali superheroji su izgubili svoje moći,
novac koji vlada svetom ih je porazio,
više ga nije bilo.
Sećam se kako sam se kao mali,
igrao Lego kockama,
koje su bile skupa igračka,
odbijao sam da pratim šeme,
i pravio sam šta sam ja želeo.
Majka je govorila kako će me poslati u Rusiju,
u školu za klovnove,
jer sam se stalno smejao, glupirao,
glumio, izmišljao i imitirao zvuke.
U zabavištu,
kada su nam rekli da spavamo,
nisam spavao.
Tražio sam saučesnika za priču,
i onda bih upadao u nevolju.
Postavljali bi stolicu,
gde bih sedeo ispred svih kreveta,
i onda sam pokušavao da razgovaram,
sa dečakom koga uopšte nisam voleo,
on je bio najbliži mojoj stolici.
Udaljili bi me još više,
i onda bih počeo da pričam sam sa sobom.
Izmotavao bih se,
i na osnovu bajki i priča,
koje mi je majka pričala pred spavanje,
pravio sam sopstvene.
Ostali bi se nalaktili i slušali me,
kidali su se od smeha,
jer je vuk pojeo i baku i crvenkapu,
zlatokosu su ošišali na ćelavo,
prasići su se okretali na ražnju,
jer je vuk dovezao bager, itd.
Shvatili su da decu ovo stvarno zanima,
pa sam im uvek pričao svoje priče.
Sa šest godina,
zabavište je išlo na jednodnevnu ekskurziju,
do Subotice, na Palićko jezero.
Padala je kiša,
a pun autobus šestogodišnjaka,
nikako nije dobra stvar onda.
Svi su povraćali,
gađali se hranom i skakali po sedištima.
Ja sam samo hteo da pišam.
Pitao sam vozača,
a on se izdrao na mene,
i poslao me na moje mesto.
Otišao sam na zadnje sedište,
gde sam sedeo,
izvadio svoju malu alatku,
i ispišao se po podu.
Izvolite, za vašu ljubaznost.
Bio sam kreativno i prkosno malo spadalo,
ali definitivno nisam voleo,
da pišem sastave i čitam knjige u školi.
Majka je valjda mislila,
da ću biti inteligentniji,
ako počnem da čitam rano,
zato ja danas valjda mrzim klasike.
Bljuvotinu od Šekspira, Tolstoja, Puškina,
Selimovića i ostale.
Prva knjiga koju sam samostalno kupio i pročitao,
bila je 20 000 milja pod morem, Žil Verna.
Svideo mi se Tven, Artur Konan Dojl,
kao i neponovljivi Egziperijev Mali Princ.
Sve o dinosaurusima i Grčku mitologiju znam napamet,
i uvek su mi se sviđala ta veličanstvena bića,
koja su hodala Zemljom pre 65 miliona godina,
kao i heroji poput Herkulesa, Ahila, Odiseja,
i Titani, Atlas i Prometej, koji su se protivili bogovima.
Uglavnom, majka mi je pisala sastave,
a kada me je terala da ja to radim,
dernjao sam se kao da mi deru kožu,
govorio kako mrzim pisanje i knjige.
Mislim da se ne bih svideo dečaku koji sam bio.
I posle silnog razmišljanja,
shvatim da je put nekako izabrao mene, ustvari.
Neko ili nešto kao da je pokazalo prstom na mene,
izvuklo me iz stada ovaca,
i dalo mi da biram:
hoću li protraćiti svoju dušu i talenat,
i misliti da sam slobodan,
dok hodam mrtav među ostalim ovcama,
ili ću zgrabiti knjigu, olovku i papir,
i pokazati svoju magiju.
Kako je meni avantura uvek bila bliska,
valjda sam izabrao zanimljiviji i drugačiji put.
Sada vidim i da je teži.
Prvi napisani redovi bili su prosti i laki.
Rešio sam da ću pisati za druge i uzmeti novac,
ali shvatao sam polako,
da mi njihov novac ne treba,
a ne trebaju mi ni oni, haha!
Kamijevim Strancem,
počela je lavina knjiga koje sam čitao.
Preporukama ili samostalno,
dolazio sam do najvećih - Džona Fantea,
zatim Bukovskog, Selina, Hesea, Hamsuna, Vijona,
Bodlera, Selina, Ficdžeralda, Hemingveja,
Lua, Velikog Crnjanskog,
misterioznog i malo poznatog - Stanislava Krakova,
Miljkovića i ostalih.
Postao sam zavistan od stranica,
prestao sam potpuno da gledam televiziju,
a opet se informisao o svemu,
i bio u toku sa stvarima oko sebe,
okrenuo sam se sebi,
svideo sam se sebi.
Okrenuo sam se protiv sveta,
ne pronalazim se u njemu,
u njima,
u novcu, kolima i lakim devojkama.
Često se svađam sa ćaletom oko svog pogleda,
on misli da filozofiram,
ponavlja mi iste stvari, neprekidno,
ne veruje u ono što radim,
i ono što pričam.
Ja svog oca volim,
ali volim i sebe,
i ne sviđa mi se,
kako se odnosi prema onome što pričam i radim.
Kad pijan dođem u stan,
zatekne me i dere se,
preti da će zvati policiju i ućutkuje me,
a ja se glasno smejem,
i govorim mu kako ću uspeti,
kako ću pisati,
i jednog dana moći bar da plaćam račune pisanjem.
To je ono što sam postao,
drugo ne znam da radim.
Moj otac ne zna bez novca,
govori mi kako mora da se jede,
i kako računi moraju da se plate,
kako moram da ustajem i legnem na vreme.
Radi posao koji ne voli,
i zbog njega sada pije lekove protiv povišenog pritiska.
Izabrao sam da živim i radim ono što volim,
ono što jesam.
Od malena ne pratim šeme,
i pravim šta ja želim,
ne slušam šta mi drugi narede,
tvrdoglav sam, uporan i prkosan,
uz to kreativan, nasmejan i pozitivan.
Svet me zbog toga kažnjava.
Ljudi koji su stvorili današnji svet,
misle da ih novac čini bogovima,
ja sam se usprotivio bogovima,
i sada sam kažnjen kao Atlas.
Nosim njihov svet na ramenima,
njihov svet me pritiska,
jer sam ukrao vatru koja mi pripada,
koja nije namenjena ljudima,
jer su osuđeni na smrt,
a ja pokušavam drugima da dam svoju vatru,
kao Prometej.
Ali oslobodiću se svojih lanaca,
i njih koji me kljucaju,
zbaciću svet sa svojih ramena,
pod svoja kolena.
Osvojiću svet.
То,
sam sebi,
i svom ocu,
pijan obećao.
