уторак, 27. октобар 2015.

Ulice su ostale iste

Noć ima sposobnost vraćanja filma,
kao dugme na daljinskom,
koje smo braća, sestra i ja pritiskali,
kao klinci, da bismo se iznova smejali,
hrvatskim sinhronizacijama crtanih filmova.
Neki sadržaj me nasmeje,
neki oraspoloži,
lepe uspomene nosim,
u šupljim džepovima farmerki,
za kasnije,
kad naiđu oblaci.

Ulice su ostale iste,
samo su se lica ljudi naborala,
i posivela,
zatvorile su se knjižare,
i dobra mesta za svirke,
otvorila su se neka loša,
ali ulice su ostale iste.
Po njima sam se teturao pijan,
ili sam besno hodao,
sa suzama u uglu oka,
kad bih na stolu svaki dan video,
supu iz kesice,
ili džombu mlevenog mesa za nas četvoro,
punu hrskavica i sranja,
koja mi svaki put zamalo odvale zub.
I kad bi me profesori poslali kući,
jer sam pijan dolazio na časove,
a kad bih se vratio zatekao bih majku u fotelji,
kako traži posao, lista oglase i pita me kako je u školi.

Obećanja koja sam izrekao pamte,
možda par tužnih vrba na keju,
kod one kocke, u mraku pored Tamiša,
i klupe u parku staračkog doma,
možda i neki prolaznik koga sam pijan sreo,
i otkrio mu svoje planove,
ali se samo smejao jer sam mumlao,
i mislio je da sam lud,
ali obećanja,
pamte ih te ulice.

Na nekima je čak i moja krv.
Ovekovečena tu, na pločniku ispred muzeja,
tu gde deca igraju fudbal,
ja vidim taj trag.
Kao trag na kamenu u Jerusalimu,
o koji je Isus udario glavom dok je nosio krst,
koji hodočasnici vide.
Pričaj deci sutra,
tu sam i ja igrao fudbal nekada.
Ali nikog ne zanima.
Oni ne znaju ko sam ja,
ma, oni ne znaju ni ko su.
Govore mi da nisam onakav kakvim se predstavljam,
ali ja znam ko sam.
Roditelji mi govore da učim,
da ne budem kao oni,
da budem neko,
na fakultetu mi govore da učim,
ali da ću biti niko,
likovi mi govore da sam ružan,
ali njihove devojke mi govore da sam divan.

Pijan govorim ortaku:
- Svi ti prolaznici,
niko od njih ne zna ko sam,
ni šta ću da postanem,
a prolaze svakodnevno kraj mene,
a ja sam obećao. -
On me vuče da nastavim da hodam,
i govori mi da prestanem da serem.
A mene zabole šta mi svi oni govore,
i što mi ne veruju.
Treba samo da sednu na kocku u mraku, pored Tamiša,
kad je noć, i kad duva vetar,
vrbe će im onda otkriti obećanje,
ili da sednu na klupu u parku staračkog doma,
i podignu glavu ka vedrom, zvezdanom nebu,
ili samo prođu tim ulicama.
Kad bi prislonili uvo na njih možda bi čuli,
govor kroz zube, kroz suze, inat i bes,
obećanje.
Ulice su ipak ostale iste.

Нема коментара:

Постави коментар