Da, da, da!!!

- Dobro si čitao, bilo je nezaboravno - rekla mi je,
- ali mnogo psuješ celo veče. -
- Znam, jebiga. - kažem joj posle čitanja.
Sve mi je postalo čudno sada,
prosto ne znam šta se događa.
I ovaj lokal bio je prepun,
ljudi su samo ulazili,
smejali se i pili,
neki su sedeli i na podu.
Mikrofon nije radio,
ali nije mi bio potreban,
urlao sam, bio sam lud,
i pijan i smejao se,
i ljudi su se smejali.
Nije li divno smejati se?

Šetam gradom pripit,
priđe mi nepoznati lik i kaže:
- Stefane! Čitao sam tvoje pesme, moćne su! -
Hvala, kažem, drago mi je.
Njegov ortak valja se u svojoj povraćki na stolu,
ali taj lik kaže da ide unutra da mi kupi pivo,
hvala, kažem.
Ulazim pijan u lokal gde ću čitati za koji dan,
sedam u separe kod dve devojke.
- Popij pivo Stefane - smeše se,
- voleo bih, ali švorc sam,
seo sam samo da iskuliram - kažem.
- Mi ćemo da ti platimo - kažu
- volimo tvoje pesme! - i naručuju mi dva piva.
Jako čudno.
Stiže mi ovih dana pivo, vino,
pa gurmanska pljeskavica,
pivo, pivo, pa rakija,
vinjak...
Ljudi su čudni i prijatni i smeju se.
Prija mi ali je čudno.

Za to vreme tražim santu leda,
bila je tu pre par godina.
Udarao sam glavom u nju,
rukama i nogama,
pa opet glavom,
lomio komad po komad,
okretao se od nje,
odustajao, proučavao je,
proučavao sebe,
opet udarao glavom,
i opet odustajao pa se vraćao.

Novac je suviše jeftina cena da bi se ovo platilo,
dao sam više,
dao sam sve,
dao sam sebe.
Prodao sam dušu ovome,
a znam koliko je požudno đavo želi.
Zapalio sam cigaru i seo u mračni park staračkog doma.
- Zdravo, Stefane.
Zdravo i tebi Stefane. - rekao sam
- Nisi dugo svraćao, šta te muči? Svet ponovo?
 Ne, svet je neverovatno lak i ljubazan ovih dana. - kažem.
- Plašio si se da dođeš? Da ne misliš na nju..znaš?
Ne, nije zato, bio sam zauzet. Ne mislim više često na nju. - snuždio sam se
- Ne čujete se više? Ne želiš da znaš kako je, i šta radi?
Ne, ne čujemo se više, možda je tako bolje,
ne želim da joj budem teret.
Voleo bih da znam kako je i šta radi, naravno. - priznao sam
- Šta je u pitanju onda?
Sve je postalo čudno. Ljudi su nasmejani,
i časte me, hvale ono što radim,
lokali u kojima čitam su uvek prepuni. - ustao sam i češem se.
- Aha. Pobeđuješ.
Stvarno? Kako to? - pravim upitnu facu.
- Vraća se, isplaćuje se,
polako se pokreće, izgleda da ćeš uspeti.
Dobro je. Nego, gde je ona ogromna santa leda? - pitam
- To je sada ovaj tanak led. Polomio si ga,
i ostaje još da ga probiješ.
Pogledaj šta se dešava. Ljudi te slušaju i čitaju,
tvoji su, sve je tvoje.
Da! - razvedrio sam se
- Udari još nekoliko puta, još samo par puta,
i sve će biti tvoje, svaka reč koju si napisao se vraća,
svako dno flaše, svaka dogorela cigara,
svaka birtija, svaki prolaznik,
svaki dinar koji nisi imao,
bušne patike i cipele koje nosiš,
godine lutanja, taj pakao,
sve je tvoje.
Da, da! - vičem
- Udari još samo par puta, probij proziran led,
kroz koji si gledao uspeh,
nikad nije bio bliži,
osetićeš se kao Herkules,
živećeš svoje snove,
puniš lokale ljudima,
oni su tvoji,
imao si devojku koju sanjaš godinama,
bila je tvoja, smej se,
izdaćeš zbirku, pobedićeš, na korak si od besmrtnosti,
Pobedićeš!
Da, da, da!!!