Lucky balls

Te godine su matori našli poslove,
ali i dalje nismo imali kinte,
i bila je zima,
a nije mi se išlo kući,
nije mi se ni sa kim pričalo,
pa sam ušao u kladionicu,
i seo pored penzionera,
koji su igrali lucky balls.
Uzeo sam listić i hemijsku,
i pretvarao se da upisujem brojeve,
ali sam ustvari čitao Faktotum od Bukovskog,
i na listić zapisivao stvari iz knjige.

Neki stariji tip je udarao aparate pored,
nervirao se,
a dva tipa u košuljama sedeli su za stolom pored,
pili kafu i posmatrali ga.
Skretali su pogled,
kao i svi mi prisutni,
kada bi guzata konobarica prošla.
Stariji tip brzo je gubio crvene koje je ubacivao,
i na kraju puko.
Nikada nisam razumeo kocku,
ne bih imao muda da okušam sreću na tome.

Ona dvojica su ustali za njim,
uzeli su kožnjake i potapšali ga po ramenu.
Sranje mu je progutalo celu solidnu platu,
i onda im je tupog pogleda,
predao ključeve od kola i sat.
Išao je bespomoćnim pogledom po penzionerima,
i zaustavio se na meni.
- Ovde se gubi plata, mali,
idi u biblioteku pa čitaj. -
rekao mi je.
- Idi ti u kurac. -
rekao sam mu.
- Mali ima muda*. -
rekao je jedan od dvojice zelenaša,
potapšao matorog da krene,
i pokazao mu ka izlazu.

*balls (muda na eng.)

Totalno u kurcu

Svet se toliko brzo okreće,
da nema vremena da posluša,
i vidi i oseti.
Pitam se kada su ti ljudi,
poslednji put gledali u zvezde?
Ali onako da celo veče posvete tome.
Da li su ikada gledali,
na panoramu nekog grada,
i na šta ih je podsetila?
Na šta ih podsećaju železničke,
i autobuske stanice?
Da li ih bilo šta podseća na nešto.
I kako ja onda da zaustavim nekog,
i kažem mu,
- hej, prestani da pričaš,
ućuti malo,
dovati flašu vina,
zapali cigaretu,
sedi,
ispruži noge. -

Poslušaj šta roditelji imaju da ti kažu,
nemoj odmah izleteti na ulicu.
Poslušaj šta beskućnik ima da ti kaže,
možda su svi ostali ludi,
a on jedini nije,
nemoj odmah da ga oteraš.
Poslušaj svoju devojku,
ne služi samo da se slikaš s njom,
da imaš seks s njom,
i prošetaš je da te svi vide s njom.
Nemoj odmah da tražiš zamenu.

I ne moraš ništa da pričaš,
pokaži.
Nema ništa sramotno u tome da osećaš,
zašto bih se plašio svojih emocija?
Pa najjači sam zbog njih,
one me čine ljudskim bićem.
Treba da živiš,
budi povređen i pati,
i voli i ne budi voljen,
sve moraš da prođeš.

Zašto bih pre plakao zbog crtanih filmova,
a ne bih zbog sudbine ljudi?
I kako da objasnim roditeljima da sam introvert,
olabavili bi sa pritiskom,
shvatili bi zašto ponekad prespavam dane,
i ne idem napolje,
među ljude,
zašto toliko pijem,
zašto se vezujem za neke ljude,
i za ovo,
kako da im objasnim,
a da ne liči na kliše scenu iz američkih filmova?

I većina bi mislila:
- tip je totalno u kurcu. -
A ja ipak mislim da je svet totalno u kurcu,
i pitam hiljadu pitanja,
sebe i njega,
da li svi ti ljudi,
imaju nekog,
na koga misle po obdanici,
pa odsutno prolaze ulicama svetlih očiju?
Nekoga na koga ih podsećaju zvezde,
panorama grada,
železničke i autobuske stanice,
na koga misle tokom noći,
da li teško i glasno dišu u krevetu,
ili drhte od usamljenosti,
koja melje kosti?
Da li zbog toga piju mesec dana,
i ne jedu ništa,
gube boju, masu, snagu,
pa ne mogu čašu vode da podignu sa stola?
Da li pomisle,
kako je njihova osoba sada,
da li voli nekog drugog,
ko joj prolazi prstima kroz kosu,
i dodiruje joj lice,
da li kipte od ljubomore,
toliko da Sunce naspram toga izgleda sitno?
Da li ti ljudi pate kao prebijene,
ostavljene džukele,
da li plaču?
Ili su svi oni kukavice,
pa se pretvaraju da ne osete,
ili samo ne osete ovo uopšte?

Jedno je sigurno,
ko to nije osetio,
taj je totalno u kurcu.

Ovo (ni)je Beograd

Ovaj veliki grad kroz koji šetam,
i čijim se novim autobusima vozim,
nije Beograd.
Ovi klubovi,
ove nove zgrade,
visoki poslovni prostori,
nisu Beograd.
Ni ovi ljudi,
koji nose ove drečave i šarene stvari,
sa najnovijim frizurama,
koji prate trend,
nisu Beograd.
Nikada nećeš upoznati nijedan grad,
pogotovo ne ovaj grad,
motajući se po tim mestima.
Ovo nikako ne može biti Beograd,
o kome sam ja slušao,
čitao, sanjao...

Beograd možeš da osetiš,
ali onako jako da osetiš i shvatiš,
tek kada se nađeš na stanici,
okrenut prema njegovim sivim ulicama,
sa torbom u rukama,
u kojoj su ti neke prnje i par sitnica,
sa sitnim novcem u džepu,
sa polupraznom paklom cigareta,
i uz odrpane,
užurbane,
ozbiljne ljude,
koji te zakače u prolazu.
Kada počne da pada kiša,
svi ti ljudi se odjednom uzvrpolje,
počnu da beže,
plaše se ili šta već,
tih sitnih kapi vode,
da im slučajno ne speru maske,
i boje kojim su namazani,
i tada, veruj mi na reč,
treba bez kapuljače da šetaš,
polako, dišući.

Kada se ti ljudi raziđu,
možeš da slušaš oluke,
zvuk automobila i mokrih guma,
možeš da se spustiš u prolaze,
i zastaneš da čuješ ulične svirače,
beskućnike i prosjake,
oni će ti reći mnogo više,
nego bilo koji istoričar, književnik,
geograf ili kustos.

Vozeći se starim tramvajima,
obilazeći mračne haustore i uličice,
upoznaćeš nešto što je nekada bilo živo biće,
što je disalo i cvetalo.
Nešto što je rodilo heroje,
naučnike, pesnike, boeme, glumce, velikane...
Nekada.
Čak iako je izgledalo hladno i surovo,
ljudi koji mu pripadaju,
bili su živi i odisali su nečim zanimljivim,
nečim što je moglo da ugreje.

Sada su ti ljudi ubili to biće,
i otupeli su i hladni su,
ne osećaju gde se nalaze,
umiru dok hodaju ili trče,
a Beograd nije moj grad,
i nikada neće biti moj grad,
niti sam doživeo kako je izgledao ranije,
ali znam sa sigurnošću,
ne znam kako,
ali znam,
da ovo danas,
nije Beograd.

Pusti me

Ako čuješ lupanje po vratima,
kasno noću, draga,
ne otvaraj.
Ali i vi,
ako čujete lupanje po svojim vratima,
i kapijama,
kasno noću,
ne otvarajte.
To sam ja pustio svoje misli,
iz glave,
iz četiri zida,
iz njihovog zatvora,
u kom sam ih svesno puštao da me povređuju.
Oslobodio sam ih sada,
da se razlete unaokolo,
kao smrtnonosne strele.
Pustio sam ih jer u mojoj glavi,
nema više mesta za nas dvoje, draga,
tesno je.
Ne mogu da te zadržim,
jer zapravo nisi ovde,
i ti uopšte ne misliš na mene,
tamo gde si sada,
ne mogu da te zadržim u glavi i grudima,
jer umirem.

Idi sada,
molim te,
pusti me,
jer sam tužan.
Ne mogu ništa više da učinim za tebe,
ti ne razmišljaš o meni,
tebe ustvari boli dupe za mene.
Pusti me,
jer sam depresivan po obdanici,
a naročito noću,
kad širom otvorenih očiju ubrzano dišem,
i znojim se,
i osećam se usamljeno kao ostavljeno pseto.
Pusti me,
želim opet da se smejem u facu ovim mrtvim ljudima,
pijan, kažem ti,
pusti me,
da pišem,
da živim,
da dišem,
nisam pisao više od mesec dana,
umreću jebem ti.
Oni ne razumeju da ja MORAM da pišem,
jer ću poludeti,
imaću napade panike,
plašiće me masa,
mrzeću gužve,
mrzeću.
Imaću suicidne misli,
biću jebeno beskoristan.
Pusti me,
oduzimaš mi život,
zar ne vidiš?
Zar te toliko zabole?
Pusti me da se krećem među ljudima,
pusti me na koncert gde ima mnogo ljudi,
ja volim muziku,
pusti me da pričam sa drugim devojkama,
nemaju tvoj osmeh,
ne ljube se kao ti,
ne pričaju kao ti,
nisu ti,
pa šta?!
Pusti me da vodim ljubav sa njima,
ako razmišljam o tebi,
dići će mi se tek iz drugog, trećeg pokušaja,
a one me toliko žele,
one drhte u mojim rukama,
pusti me da se zaljubim u njih,
dozvoli mi da prošetam sa njima držeći se za ruku,
pusti me,
da me parovi ne bi činili skrhanim,
i praznim,
nepotpunim.
Pusti me da putujem autobusom i vozom,
da se šetam plažom,
a da ne mislim na tebe,
pusti me,
da mi ne bi falile tvoje patike pune peska,
pored mojih.

Upozoravam te,
pusti me,
dok nisam počeo da te psujem,
i teram od sebe,
prokleti bili tvoji koraci,
i tvoja stopala,
proklet bio tvoj kratki šorts,
iz kog seva tvoje dupe,
kome sam zaboravio boju,
proklete bile plaže,
i vozovi,
i autobusi i gradovi,
i tvoj dijalekt,
i akcentovanje reči,
jebale te punđe,
ne mogu u njih da gledam,
pusti me,
da bih ostao normalan,
pusti me,
da se ne bih raspao,
pusti me,
da se ne bih ubio,
teraj se u pičku materinu,
šta više ne razumeš?
Idi u njegov zagrljaj,
ne zovi me,
ne javljaj mi se,
imaš njega,
koji ću ti ja kurac?
Idi,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me...

Ali vrati se posle,
kad ne budem više besan,
jer ću biti usamljen.
I nedostajaćeš mi.
Hoćeš li?