Kad otopli

Kraj je marta
otoplilo je
sve ponovo diše i kreće se
sem izgleda
mog grada napaćenog
s kojim sam navikao
da ostajem nasamo noću
sa psima lutalicama
taksistima i policijom
s kojima
desi se
i popričam
svi se požale na vlast pa na vreme
zapale cigarete
i oćute do kraja.

Otoplilo je
a grad mi je pust
dok zvoni crkveno zvono
kao da se priprema neki dvoboj
a iza ćoška nailaze ulični čistači
naoružani kantama, metlama
i malo poznatom
narodnom melodijom
koju žvižde ili pevuše.

Radni svet već je zaspao
uz molitvu, psovanje posla i života
ili samo uz umor.
Ja već po ko zna koji put
koračam istim ulicama
naučenim napamet
znam gde je koja rupa i pukotina
vidim ih jasno
kao što vidim svoje korake, vene
bilo koje oči.

Kad otopli šetam
svuda šetam
i snimam jedan film
koji niko neće gledati na platnu
gde svi mogu biti glumci
poneki se i živ čovek nađe
Sunce se naslonilo
u osunčanom bulevaru
među obodima sivih zgrada
čeka me na kraju
dok autobusi pored
voze ljude koji to Sunce
možda i ne vide.

Pored toliko stvari
pitam se baš
kada je to neko nazvan pesnikom
i gde su sada
oni umetnici i pesnici
što nešto kobajagi žive
i o nečemu pišu.
Mora da sad spavaju
pa sve to sanjaju.

Gde su sad
jebem li im mamicu
kad je na ulicama otoplilo?

Ispraćaj

Ja više nisam tip
koji bi seo u voz zbog tebe
tek tako otišao jedno jutro
s tuđim novcem
samo sa torbom u kojoj su
par gaća, čarape, košulje i knjige.
Po tropskom avgustovskom jutru
tada sam pešačio do periferije grada
do Đoleta na Misi
da bih pozajmio deset evra od njega
zatim do Coffee shop-a u centru
da bih pozajmio još hiljadu dinara
od Polića, šankera
opet do svog stana na Kotežu 2
i tek onda na autobus za Beograd.

U vozu iz Beograda
pričao sam sa negovateljem iz Sirije
preživeo je bombardovanje bolnice.
- Glavni doktor dvoumio se
da li da povede kolegu ili mene
u drugo krilo bolnice gde su ranjeni -
rekao mi je na engleskom
- doktor je ipak otišao sa kolegom
i tada je granata raznela to krilo. -
Ta priča me je pogodila
ali me još više ohrabrila
da se prepustim tebi.

Sutradan je ćaletu bio rođendan
ušao sam u stan pun gostiju
koji su me pritiskali pitanjima
o putu, o tebi, o tom gradu
kao da već nisam bio pod pritiskom
što sam se vratio u Pančevo
među ljude koji nisu ti
jer si ostala tamo i otići ćeš odatle
još dalje od mene
zajedno sa lepim rečima o meni
zagrljajima, poljupcima, punđom.
Tek što sam prvi put naišao
na obostranu privlačnost.

U danima, mesecima i godini posle
nisam želeo nikoga da pogledam.
Nijedna devojka nije me interesovala
nisam mogao da spavam sa njima
ni pored njih
nisam hteo da vidim zagrljene parove
nisam imao apetit pa nisam jeo
nisam imao tebe pa sam samo pio
nisam imao motivaciju za nova jutra
nisam imao čemu da se posvetim
nisam imao gde da eksplodiram.
Tada sam zaplakao.

Sad kad je prošlo par godina
shvatam da te nikada nisam voleo
nikada nisam bio zaljubljen u tebe
nikada nisam plakao zbog tebe
nikada nismo imali obostranu privlačnost.
Shvatam da sam te prošao ono jutro
sa mamurlukom
da sam plakao jedino zbog ljubavi koju nemam
da sam zaljubljen jedino u devojku koju sanjam
da sam voleo jedino svoj san.

Tip koji sam bio
greškom ti je posvetio sve ljubavne pesme u mojoj knjizi.
Tip koji sam sad
ispraća te ovom pesmom
sa strahom da ću prvu devojku
pored koje budem legao
previše jako zagrliti.
Kiša napolju ispraća Čak Berija.

Samodestrukcija

Budim se sa jutarnjim kašljem
odlučniji da ostavim proklete cigarete.
Da budem još mrzovoljniji
oblaci su sakrili Sunce
i napolju je bezbojno.
Ne vidim da li je bilo kiše
a onda čujem zvuk
mokrih automobilskih guma
opsujem
jer imam samo jedan par obuće
koji je ceo.
Sad mogu da nosim jedino te
obične, crne, gumene, jeftine patike.

Nikada nisam pisao ujutru
sledeće je što mi prolazi
kroz glavu
obično ne mislim ni o čemu ujutru
samo primećujem i sporo reagujem.
U okvir prozora
uleteo je jedan helikopter
pa sam ga čvrgom poslao na drugi.
Mi, deca devedesetih
nesvesno i pomno pratimo zvuke
objekata iznad nas
iz navike.
Uglavnom kada čujem avione
zamislim kako sipaju bombe.
Nasmejan zamišljam
onda se setim da nije lepo
da se smejem tome
uozbiljim se i nastavim dalje.

TV je uključen gde god se okrenem
naslovi iz novina
bilbordi
reklame na internetu
u sred jutarnje muzike.
Na pitanje kako vidim budućnost
odgovaram da vidim jednu sobu
sa dvadesetčetvoročasovnim svetlećim reklamama
TV kanalima
i konvertor smeća u brzu hranu
u uglu sobe.

Na putu do teretane razmišljao sam
kako Geza Čat dobro analizira žene
u svom dnevniku
a onda kao da se čuo zvuk Dnevnika
neki tip pitao me za koga ću glasati.
Zapalio sam cigaretu
i na nebu tražio nosač bojeve glave.

Slepi iza svojih naočara za sunce

Poslednji dan februara 2017.
blagosloven je Suncem
a ja sam pun energije
ustao u 8 ujutru
da ga dočekam
šarenom košuljom
farmerkama na pola dupeta
i muzikom u glavi
maltene igrajući po ulicama
lagano šetajući bilo gde.
Iza naočara
oči prate devojke koje šetaju
svoje divne mršave duge noge
i zategnute guzice
koje idu uz muziku u mojoj glavi
kose, koja im se presijava na Suncu.
Svakoj bih rekao
da je volim
baš takvu kakva je
da skine zabrinut ili namršten pogled
da nabaci osmeh
da namigne onom razočaranom dečku na Trgu
i popravi mu dan
jer sad je pao ispit možda
ili ga muči nešto jako teško
možda joj baš on pruži ljubav
jer neće nikada više biti mlada.
Neće nam guzice i lica i noge
ostati večno zategnuti
a osmesi će trajati
i sećanje na taj namig će trajati
u večnosti okupani suncem.

Neće više biti mnogo pesnika
koji će poeziju videti na ulicama
u kosama, u autobusima
svuda, bilo gde
zastati i zahvaliti Suncu, bogovima
što su prekinuli hladnoću i mrak.
Što su izveli lepe devojke na ulicu.

Neće više nikada biti
sunčanog 28. februara 2017.
a devojke šetaju kao da ih baš briga.