Slepi iza svojih naočara za sunce

Poslednji dan februara 2017.
blagosloven je Suncem
a ja sam pun energije
ustao u 8 ujutru
da ga dočekam
šarenom košuljom
farmerkama na pola dupeta
i muzikom u glavi
maltene igrajući po ulicama
lagano šetajući bilo gde.
Iza naočara
oči prate devojke koje šetaju
svoje divne mršave duge noge
i zategnute guzice
koje idu uz muziku u mojoj glavi
kose, koja im se presijava na Suncu.
Svakoj bih rekao
da je volim
baš takvu kakva je
da skine zabrinut ili namršten pogled
da nabaci osmeh
da namigne onom razočaranom dečku na Trgu
i popravi mu dan
jer sad je pao ispit možda
ili ga muči nešto jako teško
možda joj baš on pruži ljubav
jer neće nikada više biti mlada.
Neće nam guzice i lica i noge
ostati večno zategnuti
a osmesi će trajati
i sećanje na taj namig će trajati
u večnosti okupani suncem.

Neće više biti mnogo pesnika
koji će poeziju videti na ulicama
u kosama, u autobusima
svuda, bilo gde
zastati i zahvaliti Suncu, bogovima
što su prekinuli hladnoću i mrak.
Što su izveli lepe devojke na ulicu.

Neće više nikada biti
sunčanog 28. februara 2017.
a devojke šetaju kao da ih baš briga.