Samodestrukcija

Budim se sa jutarnjim kašljem
odlučniji da ostavim proklete cigarete.
Da budem još mrzovoljniji
oblaci su sakrili Sunce
i napolju je bezbojno.
Ne vidim da li je bilo kiše
a onda čujem zvuk
mokrih automobilskih guma
opsujem
jer imam samo jedan par obuće
koji je ceo.
Sad mogu da nosim jedino te
obične, crne, gumene, jeftine patike.

Nikada nisam pisao ujutru
sledeće je što mi prolazi
kroz glavu
obično ne mislim ni o čemu ujutru
samo primećujem i sporo reagujem.
U okvir prozora
uleteo je jedan helikopter
pa sam ga čvrgom poslao na drugi.
Mi, deca devedesetih
nesvesno i pomno pratimo zvuke
objekata iznad nas
iz navike.
Uglavnom kada čujem avione
zamislim kako sipaju bombe.
Nasmejan zamišljam
onda se setim da nije lepo
da se smejem tome
uozbiljim se i nastavim dalje.

TV je uključen gde god se okrenem
naslovi iz novina
bilbordi
reklame na internetu
u sred jutarnje muzike.
Na pitanje kako vidim budućnost
odgovaram da vidim jednu sobu
sa dvadesetčetvoročasovnim svetlećim reklamama
TV kanalima
i konvertor smeća u brzu hranu
u uglu sobe.

Na putu do teretane razmišljao sam
kako Geza Čat dobro analizira žene
u svom dnevniku
a onda kao da se čuo zvuk Dnevnika
neki tip pitao me za koga ću glasati.
Zapalio sam cigaretu
i na nebu tražio nosač bojeve glave.