Mi smo samo pili svoje pivo

Šetam ponovo sam
kroz Kotež 2 svoje naselje
svestan da ću ponovo
zaspati sam
probuditi se sam
i jedino čega sam se setio:
svog greha iz detinjstva
kada sam kod kumova
u Lukićevu
selu kod Zrenjanina
u koje sam često išao
kao mali
velikim kamenom
osakatio kokošku u dvorištu
pa je baba morala da je zakolje
a mi deca
ćutali smo
ne znajući šta bismo drugo.

Na promociji knjige
vidim lepe devojke
koje su se sredile i došle tu
imajući sluha i za poeziju.
Oni koji bi trebalo to da vide
gomila onih samouverenih varalica
nije došla
a hemoroide su dobili
pokušavajući da budu pesnici i pisci.
Njima je sve vino
ostrvo i Holivud
ili maštanje o pesničkom životu
životu sa mačkom
dok *nažalost* žive u Ruzveltovoj
u Beogradu.
Mi smo samo pili svoje pivo
rekli su mi da mnogo psujem
i da neću moći tako još dugo.
Trebalo bi da se držim lirskog
u poeziji, rekli su.
Mi smo rekli ono što živimo i mislimo
nasmejali pun prostor
par lepih lica
izmamili koje žensko rumenilo
onda uzeli gomilu opreme
i stvari
i vukli ih nazad u kola.

Poezija često nije vino
ostrvo i Holivud
više je gostovanje na radiju
sa arogantnim pederima
koji plešu i putuju po Evropi
a ti si putovao do Lukićeva
po brdima Crne Gore i Bosne
slušaš sranja o Berlinu Beču
i Moskvi
pa na predavanje
o južnoslovenskoj književnosti
na kom čitam Hemingveja
a zatim isto veče
završiti u prostoru 3 sa 3
koji služi ortacima za probe benda
sa albancem iz Nemačke
gde pitanje Kosova
ostavljamo političarima
i samo se smejemo
dok imitiram Marlon Branda
kao Kuma
sa dve maramice u obrazima
ortak je tu upravo našao
čoveka koji jeftino prodaje jaja
na pijaci.

Mi smo samo pili svoje pivo
a onda šetali ulicama svog grada
do njegovog kraja
gde prolaze vozovi
i jak vetar
u stan sa mačorom
dok pričamo o jedenju kupusa
i pasulja po nedelju dana
delimo malo paštete
koja je ostala
da se ponovo smejemo
ovaj put punih usta.
- dobar savet su mi dali -
rekao sam.
- Al' nek se jebu. Lirski. -

Mi smo samo pili svoje pivo
a opet sam završio
u 4 ujutru šetajući
kroz Kotež 2 svoje naselje
izmoren i težak
a gazdi se nije svidelo
što smo popili deset
ipak je teška srca odustao od slučaja.
Samo deset
a nekima su već popucali
hemoroidi.
Onako lirski.

Ja (ni)sam pesnik

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati
kako sam ujutru raščupan
i bunovan od sna
naduven
poluotvorenih očiju
uspeo da se oteturam
u kupatilo
usput češući guzicu
spustio dasku od wc šolje
i šta sam na njoj radio.
To je animalni poriv
koji se trudim
da obavljam što brže
bez pridavanja pažnje.

Ja nisam pesnik
koji će vam reći
proste stvari
izgovorene devojkama
koje bi to tražile da čuju
na krevetu
u sobici
negde u suterenu
bučnog centra Beograda
ili mrtve suve periferije
sa naglaskom
dok sede na meni gole.

Ja nisam pesnik
koji će mirno gledati
svoj grad kako trune
i pisati o proleću.
To je kao kada bi tražili
čoveku iz Hirošime
da se smeje dok sluša Enolu Gej
iznad sebe
kako nosi Malog dečaka.

Ja nisam pesnik
koji je rano ili na vreme sazreo
znao sam jedino
da neću rmbati
bez dileme i logično
delovalo je ubistveno naporno i tada.
Znao sam da se neću zavući
u malenu kancelariju
dok se znojim pred ekranom
i besvesno mehanički
udaram po tasterima.

Ja nisam pesnik
koji će se svuda
otvoreno izjašnjavati
kao pesnik.
Čak se i stidim
kada neko to pita
a osetim se prijatno
kada neko to hvali
ali istovremeno neprijatno.

Ja nisam pesnik
koji će ostati isti
u svakoj situaciji
koji će biti snob
ako je pijan
ili u sličnom stanju.

Ja nisam pesnik
koji ima veliki nos
da ga podiže visoko
ni zbog čega
ja nikoga nisam nagradio
titulom neprijatelja
taman posla da postoji neko
ko je to zaslužio.
Ne zavidim
niko nema to što ja tražim
to je samo moje
i niko neće znati za to
sem mene.
Nisam ljubomoran
niko ne može uzeti
i imati nešto što je moje.
Nešto što je moje
ne može da bude tuđe
kada jednom bude moje.
Ja se brinem o svom
neće želeti da ode od mene.

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati.
Vama ne.
Ja (ni)sam pesnik.
Ja (ne) pišem reči.
Sebi spasavam život.

Izbor(i)

Odrastao sam u malom stanu
uz ljubav desetostruko veću
nego njegov broj kvadratnih metara.
Putovao sam dosta
uz roditelje koji su se trudili
da mi pruže sve za lagodan život
uz to i vaspitanje
na kakvom se i danas
dvadeset dve godine kasnije
zasnivam kao osoba.
Majka kao religiozna žena
vaspitala me hrišćanski
da budem skroman, praštam i volim.
Tada još nije radila u svojoj struci
kao vaspitačica
ali sam znao da bi bila najbolja.
Pevala mi je pred spavanje
i kad bih se probudio
i objašnjavala mi slikovnice.
Ćale se više držao
grešnika, smrtnika i ovozemaljskog.
Uz takvu kombinaciju
lako sam pronašao sopstveni balans.
Oboje su me učili bontonu
moj ćale najveći je kavaljer kog poznajem.
Zbog njega se i danas
svakome pomeram na ulici
pridržavam vrata i ustupam mesto.
Pogotovo ženama
- ali tata, to je baba - rekao bih mu
on bi odvratio da su sve žene dame
da treba da im ukažemo poštovanje
bez obzira na godine.
Nisam učen mržnji i omalovažavanju.
Ćale mi je kasnije pričao
kako je izbegao rat devedesetih
govorio mi je da ne budem ovca
da ne sledim nekog ovna
ni njegovu priču, politiku, filozofiju.
Da ne budem među ovcama
da ne budem prvi ni poslednji.
Učen da knjige i znanje vrede
da ne tražim utehu
u verskom fanatizmu, nacionalizmu
bilo kakvom -izmu
koji bi me poništio kao pojedinca.
Učen da je politika igra za imućne
da ostanem neutralan
da se nikada ne okrećem
bilo kakvom pokretu.
Crni su ubijali mog pradedu
crveni su ubijali mog dedu
žuti su ubijali moje roditelje
neki šareni će ubiti mene.
Učen da pomažem ljudima
i budem dobri duh
neprimetan, tih i iskren.

Danas, obični dani su
isti stari krevet
moj, najudobniji na svetu
ista dečja soba
odavno bez dece u njoj
isti doručak, namaz za hleb, isti hleb.
Isti podočnjaci u ogledalu
isti Dule dere se sa šestog
istim putem na autobus za Beograd
istim autobusima na isti fakultet.
Svaki je dan samo drugi datum
svaki sam dan drugi ja.
Često nezadovoljan
izazim iz istog stana
postao je premali
za četvoro odraslih ljudi
za četvoro različitih svetova.

Svaki dan pravim izbore:
1. cigarete ili karta do Beograda
2. kafa ili cigarete
3. kafa ili karta do Beograda
4. jedna devojka pozvala me na kafu
mogao bih par dana bez cigareta
ili bez kafa ili bez karte za Beograd
pa kad izađemo da ja platim račun.
Slično sam razmišljao pre par godina
dok sam bio u srednjoj
dobijao 50 do 100 dinara za užinu
i nisam jeo par dana
da bih mogao da platim račun
kad se vidim sa nekom devojkom
posle škole.
Takođe odem u parfimeriju u centru
i naparfemišem se test-parfemom
da se ne bih osećao na isparenja
od lemljenja, kalaja
i one užasne tinol paste za lem
zbog koje sam jednom povraćao.

Svako jutro probudim se
i biram da se ne ubijem.
Čini mi se da sam umoran
od ovih godina lutanja
od onih godina života
kada su roditelji izgubili poslove
toliko mi je teško
da pronađem motivaciju i smisao
na ovoj potrošačkoj pokretnoj traci
u koju se svet pretvorio.
Da nađem sebi mesto i svrhu
da ne budem teret svojim ljudima
jedino oni su mi bitni.
Vaspitan sam za svet koji je iščezao
dok sam odrastao
u kom izumiru pravda, moral i ljubav
babe su babe
dame su izumrla vrsta
a žene me gaze
namučile me ovako vaspitanog
osobe bez samopoštovanja
a većina ni ne zaslužuje moje.
Izabrao sam da budem ono što jesam
crna ovca familije i društva
da se bavim ovim pesmama
i budem već izumrla vrsta.
Budem nostalgičan i tužan
za prošlim vremenima
u knjigama koje čitam
u njima su ljudi zarađivali od pisanja.
Biram da se ne ubijem
vaspitan da je to smrtni greh
ili možda samo
jer bih svojim ljudima slomio srce
a ponajviše zbog svog prijatelja
koji je prošle godine poginuo
bez ikakvog izbora
a bio je mlađi od mene
i željan života.
Ko je njega pitao za izbor?

Svako jutro probudim se
i protestujem.
Protiv ovakvog sveta, društva, vremena
protiv smrti.
Protestujem svojom pojavom
svojim ponašanjem
svojim poklonjenim vremenom
pažnjom i materijalnim stvarima
ljudima kojima je to potrebno.
Niko nikada nije čuo ni video
koliko sam novca, odeće i cigareta
dao ljudima kojima je to potrebno
niti će videti i čuti
koliko ljudi sam odgovorio od samoubistva
(pa i sebe)
koliko umetnika sam ohrabrio da stvaraju dalje
koliko svaki dan svakim gestom
i pričom
protestujem protiv nekulture
gluposti i beživotnosti.
Sve to iz senke
bez megafona
bez sledbenika.

Moji vršnjaci glasni su i sigurni
u masi
na protestima određenog datuma
i vremena
s nejasnim ciljem
jednako me ubijaju kao bilo koja boja vlasti.
Tako nešto moram odbiti
iz poštovanja prema damama
svom pokojnom prijatelju
svojim ljudima.
Moj cilj je jasan:
ostati živ u svakom smislu.
Vazduh miriše na kišu
bolje da pođem u stan
sutra i svaki dan do kraja
čeka me protest.
Tako sam izabrao.