Ja (ni)sam pesnik

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati
kako sam ujutru raščupan
i bunovan od sna
naduven
poluotvorenih očiju
uspeo da se oteturam
u kupatilo
usput češući guzicu
spustio dasku od wc šolje
i šta sam na njoj radio.
To je animalni poriv
koji se trudim
da obavljam što brže
bez pridavanja pažnje.

Ja nisam pesnik
koji će vam reći
proste stvari
izgovorene devojkama
koje bi to tražile da čuju
na krevetu
u sobici
negde u suterenu
bučnog centra Beograda
ili mrtve suve periferije
sa naglaskom
dok sede na meni gole.

Ja nisam pesnik
koji će mirno gledati
svoj grad kako trune
i pisati o proleću.
To je kao kada bi tražili
čoveku iz Hirošime
da se smeje dok sluša Enolu Gej
iznad sebe
kako nosi Malog dečaka.

Ja nisam pesnik
koji je rano ili na vreme sazreo
znao sam jedino
da neću rmbati
bez dileme i logično
delovalo je ubistveno naporno i tada.
Znao sam da se neću zavući
u malenu kancelariju
dok se znojim pred ekranom
i besvesno mehanički
udaram po tasterima.

Ja nisam pesnik
koji će se svuda
otvoreno izjašnjavati
kao pesnik.
Čak se i stidim
kada neko to pita
a osetim se prijatno
kada neko to hvali
ali istovremeno neprijatno.

Ja nisam pesnik
koji će ostati isti
u svakoj situaciji
koji će biti snob
ako je pijan
ili u sličnom stanju.

Ja nisam pesnik
koji ima veliki nos
da ga podiže visoko
ni zbog čega
ja nikoga nisam nagradio
titulom neprijatelja
taman posla da postoji neko
ko je to zaslužio.
Ne zavidim
niko nema to što ja tražim
to je samo moje
i niko neće znati za to
sem mene.
Nisam ljubomoran
niko ne može uzeti
i imati nešto što je moje.
Nešto što je moje
ne može da bude tuđe
kada jednom bude moje.
Ja se brinem o svom
neće želeti da ode od mene.

Ja nisam pesnik
koji će vam pisati.
Vama ne.
Ja (ni)sam pesnik.
Ja (ne) pišem reči.
Sebi spasavam život.