Tražeći način

Dani su teški
jedini preživeli upaljač ne pali.
Neizdrživo mi je živeti
u ambalaži koka-kole
ženskih uložaka
šaržeru švercovanog oružja
i hd/3d/smart/led/flat televizoru
kao što je ovaj naš svet.
Pored svega što moram biti
najgore mi je što dugujem novac.
Toliko da me pretvara u fašistu
pa poželim da se ovde
dogodi katastrofa, rat, sukob, pošast
kako bi promenili svest idiota
o tome da novac
ni automobili, ni stanovi
ni trend, ni religija
nisu važni koliko je život.
Tada bi konzerva tune
isteklog roka
vredela više od salonskog rolsrojsa
a vest da je meni nepoznatoj starleti
puko silikon u guzici
manje od flašice vode.

Šetam noću
s apokalipsom u glavi
dok patroliraju policijska kola
osećam
moj kraj miriše na pokošenu travu
i jabuke.
Svaki put kad se probudim
ležim neko vreme u krevetu
zamišljam devojku
koja bi ležala tu ujutru
u zgužvanoj posteljini
isprepletenih nogu sa mojima
naga
ne bi bilo razloga da odem ujutru
bez pozdrava na autobus
dok ljudi kreću na pijacu
a prvi autobusi počinju da voze.
Ne bi bilo razloga za svađom
kada izlazim iz stana
bez rasprave
i tražim u tuđem gradu
kod koga bih prenoćio.

Suicidne misli
periodično mi se ponavljaju
kada sve gubi smisao
kao moj kraj
svoje boje i mirise zimi.
Čovečanstvo mi sve više deluje
kao kazna
kao dug koji plaćam
jer sam nekada davno u Vavilonu izgubio opkladu sa đavolom.
Nisam otkrio šta sam to
toliko želeo
da bih rizikovao
da se nađem
u septičkoj jami kao što je ova.

Nikada mi nisu otkrili
da ne mogu svi
biti pobednici
da postoje i luzeri
otpadnici, odmetnici
propalice, varalice
sve njih morao sam da pronađem
pitam ih šta me zanima
i ne dozvolim da utiču na mene.
Nisu mi rekli da su umetnici
često varalice
koje koriste umetnost
kao izgovor za svoj neuspeh
i svoj odvratni lik.

Nikada mi nisu rekli
da ne pronađu svi ljubav
da postoje i kurve
makroi, psihopate, bolesni
falični, usamljeni, uplašeni
sa kojih se sklanjaju pogledi
onda ih proguta mrak
i samo u mraku ostaju.

Nikada mi nisu pokazali
na one koji su odustali
nisam znao da to mogu biti
i oni koji šetaju naokolo
radnici, klošari, pijanci, samoubice
kojih se društvo stidi.

Prećutali su mi
da socijalni radnici
ne pomažu stvarno
deci bez roditelja
i onima kojima je to potrebno
njihove slučajeve prihvataju
samo za platu, ugled u stranci
i reči hvale baba na pijaci.

U vremenu
kada sve funkcioniše na dodir
meni fale dodiri
da me otupela čula
izdvoje sa trake za proizvodnju.
U vremenu kada se previše priča
mene spasava priča sa prijateljima
u stanu za koji bi organima reda
trebalo vremena da pronađu
da je u toku militarna mobilizacija.
Na raskrsnici periferije
na čijim semaforima se zaustavljaju
kamiondžije, taksisti
kroz koju prolete crna kola
zatamnjenih prozora
čiji su putnici možda ubili dužnika
koji pomisle da smo narkomani
ili dileri
češće nego da smo pesnici
dok tražim
ne razlog
već način da (pre)živim.

Dok o tome
čitanjima poezije
knjigama, pravim ljubavima
pijačnom duvanu
budućnosti, italijanskoj školi fudbala
i litvanskoj školi košarke
uz to kako da budemo siti
prijatelj i ja razmišljamo
šutirajući kamenčiće na asfalt
upaljač mi iznenada proradi
pa će svet još večeras
biti miran
u svojim prividima slobode.
Ja ću popušiti svoju cigaru
neću se ubiti
a sutra ću već tražiti novi način
da to ne uradim.