Buđenje iz košmara

Ja sam lažov
i jako sam dobar u tome.
Svakodnevno uspem
da slažem sebe
da se za nešto posebno budim
da mi je za novi dan potrebno
više sati sna
zdrav, dobar obrok
čisto telo, kosa, odeća
osmeh i lepa reč poznanicima
komšijama
ponekad radoznalim prolaznicima.

- Smisao je tu negde -
svakodnevno kažem sebi
- iza ćoška. -
Tako sam obišao
sve pančevačke ćoškove
zagledao iza njih
proveo u tome noći
dok noći ne postanu jutra
dok sutra ne postane danas
i nalazio samo zimu
koja nije postajala leto.
Iza nje još jednu
pa još jednu
pa...

Slagao sam sebe
da ipak nije u mom gradu
ubedio sam sebe
da obiđem ćoškove
nekih drugih gradova.
Grad koji me je podigao
moj grad
nije više imao ljubavi za mene
u jednom trenutku.
Tako sam ja proveo godine
tražeći ljubav u drugim gradovima.

Završio sam pijan na šanku rupe
u svom gradu
mešajući vinjak i pivo
ne očekujući više ništa
u preživljavanju košmara
sećao se izgladnjivanja
beskrajnog pijanstva
svih ženskih ruku i usana
njihovih nogu i kose
koje su bile i prošle.
Tako sam ja proveo godine
tražeći ljubav
da bih završio sâm.
Dovoljno sam posmatrao
i slušao ljude iz mog grada
iz ostalih gradova
sad znam šta bi želeli da vide, čuju
to nije dobro.
Ja sam ipak lažov
i jako sam dobar u tome.
Odabrao sam ipak
nastaviću da lažem sebe
bez uvlačenja drugih u svoje laži
ali ostajem sâm zbog toga.

Posle noći provedene za šankom
sanjao sam
da mi je tu prišla jedna devojka
koja svojim izgledom, oblačenjem
i širokim, toplim osmehom
nema šta da traži
u ovakvoj rupi razbijenih čaša
razbijenih ljudi
njihovih razbijenih snova i zuba.
Razgovarali smo celo veče.

Izmiče mi jutro
prvi zraci tek rođenog Sunca
proviruju iza zgrada mog naselja.
Izmiče mi podne
ustajem u vreme ručka
ljudi su već došli kućama
sa svojih poslova.
Dugo nakon buđenja ležim
posmatram svoj stomak
noge, šake
koliko bih toga uradio
da je svet pogodno mesto za život.
Razmišljam o devojci koju sanjam
shvatam da sam se probudio sâm.

Izmiče mi pod
kada rešim da napustim krevet
propadam dugo kroz njega
postajem proziran
krećem se niz promaju
u bestežinskom sam stanju
sve ulice izgledaju mi
kao beskonačne stepenice
prolaznike više i ne primećujem.
Sve češće sanjam onu devojku
dugo šetamo i razgovaramo
o detinjstvu, smislu i ljubavi
njen glas je umilan
toliko da ga osećam
kako mi prolazi po kosi
dodirne me po licu.

Zaboravljam već koji je dan
u kalendaru sam prestao da ih brojim
ne gledam više na sat
zapao sam negde između kazaljki
ne obavljam nikakve poslove
ne unosim se ni u šta.
Nateram se da izađem sa devojkama
koje ne sanjam.
Prestao sam da obraćam pažnju
na fizički izgled
imam preko 110kg, debeo sam
zarastao sam u neurednu bradu
mnogo pijem
ponašam se gadno
imam rupe u sećanju ujutru.
Nastavio sam da sanjam onu devojku.
Razgovaramo o sitnicama
koje nas grade kao osobe
malim pobedama, propasti društva
zagrljaji su topli
i srazmerni kao savršena slagalica.
Mnogo se smejemo.

Prestao sam da izlazim i viđam se
sa devojkama koje ne sanjam
nisam znao kako da im kažem
da mislim samo o onoj koju sanjam.
Smislio sam da slažem i smrt.
Smršao sam dvadeset kilograma
i obrijao se.
Prodavac mi je tražio ličnu kartu
kad sam kupovao cigare
policajac me pitao šta tražim na ulici
u 4 ujutru
zatim tražio ličnu kartu
deca na terenu zovu me bata
umesto čika
određeni ljudi ne prepoznaju me
što je dobro
ionako ne bih želeo priču s njima.
Uspeo sam da slažem sve
osim smrti.
Zapamtila me je po podočnjacima.
Devojka koju sanjam negde ode
otputuje, posvećena je stvarima
koje mi navodi kao njene ciljeve
čekam je da se vrati.

Postajem otuđen
podnosim da budem u društvu
samo svojih ljudi
i devojke koju sanjam.
Ona i ja upoznajemo strahove
slabosti i osećanja jedno drugog
zagrljaji su sve čvršći
vreme koje provodim sa njom
postaje beskonačno
kad se zagledam u njene oči.
Jedva razdvajam snove od realnosti
kad se probudim
jedva čekam ponovo da zaspim
da bih mogao da je sanjam.
Jedino što mi je ostalo
jedino iskreno u mojim lažima.
Sa svakim jutrom poželim da postoji.

Bobi Blu Blend pevao je
ono veče za šankom:
nema ljubavi u srcu grada
tada sam mu poverovao
i lupio bih pesnicom u nos
onog ko bi mi rekao
da za šankom u srcu svog grada
danas možeš naći ljubav.
Od silne potrage
za smislom i ljubavlju
po drugim gradovima
pomešali su mi se san i realnost.
Zaspao sam u košmaru
iz kojeg se nikad nisam probudio.
Prestao sam da lažem sebe.

Sa devojkom koju sanjam
sedim na klupi
pitao sam je da li bi prisustvovala
mom najiskrenijem čitanju poezije
koje će biti samo za odabrane.

Odgovorila je da hoće
čim sam ja budan posle dugog košmara.
Odgovorila je da hoće
čim je ovo kraj pesme
a ona je pocrvenela prekoputa mene.
Sasvim stvarna.