Kažu da je moj grad,
najzagađeniji u Evropi.
Kako i ne bi,
industrijska zona je dva kilometra od centra.
Svi ti dimnjaci,
Rafinerija, Azotara i Petrohemija,
oblikuju grad,
i on izgleda siv.
A nije bio takav uvek.
Gledam stare fotografije,
fijakeri, lepe, stare zgrade,
mnogo šetališta i zelene površine.
I onda dođe Besmrtni Vrhovni Crveni Komunistički Gospodar Nad Gospodarima,
(serem mu se u Jugoslaviju)
i pored prelepog manastira načini Rafineriju nafte.
Ma, On je u pravu, ko jebe kulturu.
Kažu da je moje naselje najmirnije u gradu.
Završeno je krajem osamdesetih,
po ugledu na blokove Novog Beograda,
samo što su zgrade u boji,
nisu sive i mrtve.
Tu žive samo klinci i penzosi.
BILO je najmirnije.
U poslednjih nekoliko godina,
izgleda kao da su svi poludeli.
Kao da se zagađeni vazduh,
uvukao svakome pod kožu,
i svako postaje zagađen,
gubi boju i postaje siv.
Sa dvanaest sam video prvi leš.
Sišao sam niz stepenice i ušljapkao u nešto.
Mora da su brisali pod, pomislio sam.
Ali video sam da je to krv,
mnogo krvi,
i komšijin mozak u parčićima.
Pandur je skočio na mene i prilepio me uz stepenice.
Komšija iz prizemlja,
ovom drugom je zario mašinu za mlevenje mesa u glavu.
Samo postolje ima deset kilograma.
U mom naselju nalazi se starački dom,
i ima park, gde se skupljaju narkomani i ostali.
Tu su silovali jednu babu,
a nekoliko godina kasnije i tri devojke,
jedna je bila maloletna.
Pre godinu dana,
u jednom stanu, u mojoj ulici,
tridesetdvogodišnja žena,
izvršila je samoubistvo skočivši sa petog sprata.
U stanu su bili njen muž, njegova sestra,
i dvogodišnje dete.
I pre par meseci je skočila i jedna medicinska sestra.
Ovde samo krv može da oboji sivilo.
Kažu da je u mom gradu bila najstarija pivara na Balkanu.
I jeste.
E pa, zapalili smo je,
do temelja.
I zatvorili smo najstariju knjižaru u gradu,
zamalo i centar za kulturu da zatvorimo.
Nadam se da ćemo uskoro zatvoriti i biblioteku.
Ali imamo splavove!
I noćne klubove!
Zagađenje se uvlači ispod svakog kamena,
ispod šminke lepotica iz klubova,
između svake stranice novina.
Besmrtni Vrhovni Crveni Komunistički Gospodar Nad Gospodarima,
pa Bobi, pa Koštunjavi, onda onaj strani plaćenik što su ga koknuli,
pa u mom gradu drže govore u njegovu čast,
(koje sranje, Bože, povratiću)
pa Džordž Kluni i sad Pičkousti.
Svi su isti, dođu - zaseru -odu,
a ljudi su sve zagađeniji,
u svom ludilu.
Ne trude se da leče svoje ludilo,
oni ga samo uvećavaju,
za meze infuzije,
ručaju tablete,
i za dezert imaju neki šlog, srčku i slično.
Moja majka, rekla je jednu jako pametnu stvar:
- Pusti Vučića sine, on dođe i ode,
čitaj Crnjanskog, Crnjanski je večan. -
Kako ja da ne budem zagađen u takvoj sredini?
Jesam, užasno,
i lud sam, ali se lečim.
Kad osetim da sam zagađen,
obesim nogu o naslon fotelje,
ubijem par pesama,
silujem dve grafitne i jednu hemijsku olovku,
progutam par litara alkoholne tečnosti,
izložim pluća gasnoj komori,
i kontrolišem ludilo.
najzagađeniji u Evropi.
Kako i ne bi,
industrijska zona je dva kilometra od centra.
Svi ti dimnjaci,
Rafinerija, Azotara i Petrohemija,
oblikuju grad,
i on izgleda siv.
A nije bio takav uvek.
Gledam stare fotografije,
fijakeri, lepe, stare zgrade,
mnogo šetališta i zelene površine.
I onda dođe Besmrtni Vrhovni Crveni Komunistički Gospodar Nad Gospodarima,
(serem mu se u Jugoslaviju)
i pored prelepog manastira načini Rafineriju nafte.
Ma, On je u pravu, ko jebe kulturu.
Kažu da je moje naselje najmirnije u gradu.
Završeno je krajem osamdesetih,
po ugledu na blokove Novog Beograda,
samo što su zgrade u boji,
nisu sive i mrtve.
Tu žive samo klinci i penzosi.
BILO je najmirnije.
U poslednjih nekoliko godina,
izgleda kao da su svi poludeli.
Kao da se zagađeni vazduh,
uvukao svakome pod kožu,
i svako postaje zagađen,
gubi boju i postaje siv.
Sa dvanaest sam video prvi leš.
Sišao sam niz stepenice i ušljapkao u nešto.
Mora da su brisali pod, pomislio sam.
Ali video sam da je to krv,
mnogo krvi,
i komšijin mozak u parčićima.
Pandur je skočio na mene i prilepio me uz stepenice.
Komšija iz prizemlja,
ovom drugom je zario mašinu za mlevenje mesa u glavu.
Samo postolje ima deset kilograma.
U mom naselju nalazi se starački dom,
i ima park, gde se skupljaju narkomani i ostali.
Tu su silovali jednu babu,
a nekoliko godina kasnije i tri devojke,
jedna je bila maloletna.
Pre godinu dana,
u jednom stanu, u mojoj ulici,
tridesetdvogodišnja žena,
izvršila je samoubistvo skočivši sa petog sprata.
U stanu su bili njen muž, njegova sestra,
i dvogodišnje dete.
I pre par meseci je skočila i jedna medicinska sestra.
Ovde samo krv može da oboji sivilo.
Kažu da je u mom gradu bila najstarija pivara na Balkanu.
I jeste.
E pa, zapalili smo je,
do temelja.
I zatvorili smo najstariju knjižaru u gradu,
zamalo i centar za kulturu da zatvorimo.
Nadam se da ćemo uskoro zatvoriti i biblioteku.
Ali imamo splavove!
I noćne klubove!
Zagađenje se uvlači ispod svakog kamena,
ispod šminke lepotica iz klubova,
između svake stranice novina.
Besmrtni Vrhovni Crveni Komunistički Gospodar Nad Gospodarima,
pa Bobi, pa Koštunjavi, onda onaj strani plaćenik što su ga koknuli,
pa u mom gradu drže govore u njegovu čast,
(koje sranje, Bože, povratiću)
pa Džordž Kluni i sad Pičkousti.
Svi su isti, dođu - zaseru -odu,
a ljudi su sve zagađeniji,
u svom ludilu.
Ne trude se da leče svoje ludilo,
oni ga samo uvećavaju,
za meze infuzije,
ručaju tablete,
i za dezert imaju neki šlog, srčku i slično.
Moja majka, rekla je jednu jako pametnu stvar:
- Pusti Vučića sine, on dođe i ode,
čitaj Crnjanskog, Crnjanski je večan. -
Kako ja da ne budem zagađen u takvoj sredini?
Jesam, užasno,
i lud sam, ali se lečim.
Kad osetim da sam zagađen,
obesim nogu o naslon fotelje,
ubijem par pesama,
silujem dve grafitne i jednu hemijsku olovku,
progutam par litara alkoholne tečnosti,
izložim pluća gasnoj komori,
i kontrolišem ludilo.
