Ipak sam danas pobedio

Kad sam ušao,
pomislio sam da će biti zanimljivo.
Ta devojka, njene krupne usne i crveni karmin,
i te butine u kratkoj suknji,
nas dvoje sami u toj prostoriji,
ali đavola.
Kad sam ušao, primetio sam klinca,
sa bradom, koja mu je tek nikla,
imao je bruce po faci,
i uvukao se u odelo, jebote,
kuvao sam se u kratkim rukavima.
Umirao sam od smeha.

- Bejbisituješ, vidim. - rekao sam joj.
- Izvoli, sedi. - smejala se.
Gledao me je, pa je pogledao u nju razgoračenih očiju.
- Idem samo da se umijem. - rekoh.
- U redu, čekamo te. - posmatrao sam ta usta.
Umio sam se i popio česmu vode,
osećao sam žestinu i dalje.
Pri izlasku sam zgrabio Biter Lemon koji je bio na stolu.
Balavi nije primetio da sam ušao,
- Šta će ovaj kreten ovde? Liči na narkomana! -
Ona se nakašljala kad sam seo.

- Dobro momci. Ovde smo da me ubedite kome štampamo knjigu. -
- Jel on prerastao slikovnice? - pitao sam.
- Ne mogu više ovako! Recite mu, molim Vas! - ustao je i kao brecao se.
Ja sam se kezio i pio Šveps.
- Bane, šta ti je? Sedi, molim te. - rekla je umirujućim tonom.
Seo je i znojio se.
- Doobar dečko. - rekao sam i dobio napuš, pogledom.
- Reci nam Bane, kako je teklo pisanje tvog materijala? - prebacila je levu nogu preko desne,
sva sreća nisam u uskim farmerkama, postalo bi tesno.
- Trudio sam se da uverljivo predstavim prošla vremena čitaocima. -
- Dečko, ti pišeš o Titu, nemaš pojma. - rekao sam.
Škripao je zubima i nastavio,
- Bilo mi je jako teško, preminule su neke osobe koje volim... -
- Kad je pa lako? - prekinuo sam ga, mrštio se i znojio.
- Promenio sam gimnaziju... - stao je, jer sam plakao od smeha,
ona me je gledala i nije skidala osmeh, a on je bio crven kao paradajz.
- Ma, mora da me zajebavaš?! - kroz smeh sam izustio.
- E, sad je dosta! Došao sam ozbiljno da razgovaramo,
nisam mislio da će ovaj kreten biti tu,
isparava na alkohol i ima podočnjake kao da je na heroinu,
pogledajte ga, samo se smeje! - puko je.
- Bane! Kako se to ophodiš prema njemu. Samo se šalio. Idi umij se pa dođi. -
Skinuo je sako, bacio ga preko stolice i otišao u klonju.
- Kako je tebi teklo pisanje materijala? - pitala me je.
- Pisao sam noću. Pijan. - klimnuo sam glavom.
- Meni je ovo sve, i nemam ništa drugo. Ja sam to što pišem, i to što pišem sam ja.
Ako rešite da me štampate, budite uvereni da ću ostati veran i da ću redovno imati materijal.
Iskreno, zar ne misliš da balavi piše sranja? -
- Pa, gledaj, ima tu neku atmosferu...-
- Povratiću ti na nove cipele. - prekinuo sam je.
- U redu! Priznajem, ne mogu to da podnesem, ni njega,
ni njegovog debelog taticu koji sponzoriše štampariju,
jer ne želi da pljune keš! - lupila je štiklom o pod.
- Tako je, devojko! Samo im reci to i posmatraj magiju. -
U međuvremenu, ušli su ljudi iz tog udruženja, javili se, otišli da popričaju i popiju nešto u sali.
Mali se vratio.
- Izvinjavam se. Rekao mi je direktor da Vam fale novčana sredstva za štampanje? - uozbiljio se.
- Da, zaista fale. - rekla je.
- Znao sam. Pozvao sam tatu. Kaže da se ništa ne brinete. - smeškao se.
To je to, izgubio sam.
- Jao, divno, hvala ti, zaista! - ljigava, lažljiva drolja, mislio sam.

Ustao sam i otišao u salu, dok su njih dvoje pričali.
Otvorio sam frižider i video pivo,
spasilo mi je dan.
Posle četrnaeste, petnaeste flajke,
počeo sam da napušavam direktora u lice,
i njegovu dupelizačku izdavačku kuću,
hvatao sam neke matorke za dupe,
i izašao sam kroz druga vrata u hodniku.
Kad sam izašao na ulicu,
zastao sam pored prozora i čuo nju i balavog.
- Hajde da otvorimo po pivo, za uspešan posao! - rekla je.
- Ne mogu da verujem, taj klošar je popio frižider piva! - urlao je klinac.
Zapalio sam cigaru i teturao se uz zid.
Ipak sam danas pobedio.