Luzeri

Pljunuo me i ušao u autobus.
Vrati se, majmunčino, da se obračunamo!
Oni nalickani smradovi,
preko puta,
smejali su mi se.
Kezili su mi se svojim crvenim laticama.
Sagnete mi se, mislio sam.

Boli njih dupe,
žive u stakleniku te babe,
koja brine o njima,
zaliva ih redovno,
i krije ih od vrelog letnjeg Sunca.
Ja udišem auspuhe,
trpim letnje suše,
gađaju me pikavcima,
ovi što čekaju autobuse,
i zapišavaju me kerovi.
Džikljao sam iz betona,
a njima je baba kresala lišće,
i uređivala ih.
Dok oni udobno žive,
u komforu svog staklenika,
ja im služim kao zanimacija.
Zabavlja ih to što preživljavam.
- Smejte se, moroni! - vikao sam.
Savijali su se od smeha.
- Kakav luzer. - komentarisali su.

Baba je svako jutro išla na pijacu,
i jedno jutro, dok me je obasipala kiša pikavaca,
tih idiota koji su ulazili u autobus,
i dok su mi se kreteni iz staklenika smejali,
babu je udario autobus.
Skinuli su osmehe sa svojih faca,
i razvukli usta u očajnu grimasu.
Smejao sam se,
kidao sam se od smeha,
latice su mi otpadale od smeha.
- Ha, ha, ha, mrtva je! - rekao sam.
Oni su bili još više užasnuti dok su me gledali.

Bolja vremena su dolazila.
Nije me više iritirao taj ker koji me zapišava,
gledao sam idiote iz staklenika kako umiru,
jer nema ko da ih zalije ili sakrije od Sunca,
tako razmažene i naviknute na lepo.
Kakvi luzeri.