Izumrla vrsta

Ti i ja se ne poznajemo.
Nismo se upoznali još,
ali moram da ti kažem:
izvini.
Ja nemam ni punih dvadeset godina,
ali nažalost mogu da te razočaram,
i kažem ti da sam razočaran.
U svet, kakav su ljudi stvorili,
ili bolje reći, uništili,
i razočaran u same ljude.
Izvini za loše stvari koje ćeš da vidiš,
i mnogo onih dobrih koje više nećeš moći da vidiš.
I sve to zbog ljudi.
Ljudi su prokleti,
ljudi su idioti,
oni se plaše stvari kojih ne bi trebalo.
Plaše se da budu svoji i da budu kreativni,
plaše se rizika i plaše se puta do uspeha.
Plaše se ljubavi i emocija,
plaše se smrti,
i gledaju da je izbegnu,
iako nekoliko puta umiru pre nje.
Više života ima u amebama i beskičmenjacima,
nego u nekim ljudskim bićima koje ćeš svakodnevno gledati.

Ali da se razumemo,
ja nisam ljut,
ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
ja sam sada prosto razočaran.
Bio sam ljut.
Ljut na novac i svakog ko isti poseduje,
ljut na vlast u državi,
državi, koja nije banana,
nego frape od banane...
I na debelog komšiju koji ne zadrži vrata lifta za sobom,
na mačke kraj ulaza,
kišu koja rominja,
i na sve što diše.
Ali više nisam.
Shvatio sam da je tako moralo biti,
da bih ja našao svoj put,
i da bih našao sebe.
Ništa što sada živim nisam forsirao,
kao ni ovo što ti pišem.
Sve je nekako nalazilo mene,
prosto šetam ulicom i slučajno pogledam u stranu,
i vidim tu i tu knjigu,
vidim te i te ljude.
Reči i emocije same kreću da mi se nižu ispred očiju,
u grudima i u mozgu,
i ja se isključim i zablenem negde,
ali tu lokaciju ne smem nikome da otkrijem,
pa ni tebi,
netaknuta je,
i neka tako ostane da bih ja ostao živ, i u životu.
Nego,
ja se ne plašim da umrem za ono što jesam,
i ne plašim se emocija i ljubavi,
jer čovek i jeste duša, emocija i ljubav.
I možeš biti ponosan/na na mene,
jer moja vrsta verovatno je izumrla sa pticom dodo i mamutima.
To je ona vrsta koja voli, i traži da bude voljena,
ne može da se pronađe među ovakvim ljudima,
ali ih ne mrzi i uvek im ponovo daje šansu,
koliko god je puta povredili.
Ona vrsta koja ne traži od drugih da budu isti kao ona,
ne moraju da joj uzvrate na isti način,
uostalom, sve što činimo je zbog nas samih,
i ako naudimo drugima,
ustvari smo naudili sebi.

Ja sam pripadnik vrste koja stoji kao bedem iza svojih reči,
i koja živi svoje reči,
i brani ih delima.
Za svakog dobrog čoveka,
i svakog koga smatram svojim prijateljem,
spreman sam da završim otvorene glave,
ispomeranih i okrnjenih zuba,
i da se pritom, iskreno smejem dok mi krv curi iz nosa, usta i glave.
Spreman sam da se odreknem devojaka i povučem se,
spreman sam da gladujem,
budem budan i ne spavam,
spreman sam možda i da poginem zbog prijatelja,
to me malo plaši.
Plaši me s obzirom na to da onaj koga smatraš prijateljem,
može da te razočara i ne uradi slično za tebe.
I onda ti misliš da nemaš ništa od svega ovoga.
Ali imaš!
Nemoj to da te zabrine i odbija.
Izvini, ali ljudi su takvi.
Razočaraju me svakodnevno,
onda se ja napijem da ne znam za sebe,
i pišem pesme,
kako bih popravio njihovu grešku.
Ali drugo je kad te razočaraju TVOJI ljudi.
Ne želim ti taj gadan osećaj u duši,
jer stvarno nema reči u jeziku,
kojima bi taj osećaj mogao da se opiše.
Izvini, ako ti se to desi,
moraš pažljivo da biraš svoje ljude.
I nastaviću da budem ovakav,
i trudiću se da me upoznaš ovakvog,
zbog sebe i zbog tebe.
Mnogi su pripadali mojoj vrsti i radili isto,
ali nisu bili dovoljno jaki ili nisu želeli da podnose bol,
kad ih ljudi razočaraju opet i opet,
pa su odustali i postali drugačiji,
hladni, oprezni,
skrivaju svoj špil karata,
i stavljaju različite maske,
dok ja idem ulicom sa špilom okrenutim tako da ga svi vide,
i nemam masku,
ali imam poneku kartu u rukavu koju krijem za posebne, meni drage ljude.
To je i poenta,
da budeš istrajan/na i jak/a u tome da ostaneš pripadnik/ca vrste čoveka,
zadržiš dušu i nađeš slične ljude,
u svetu gde je tako lako odustati,
i izabrati da budeš beživotan/na i glup/a.
To čak i ne moraš da izabereš,
samo diši, hodaj, jedi, izlučavaj, napravi potomstvo,
i umri po ko zna koji put,
onako mehanički.
To može svako, zar ne?
Da prokocka dušu, ne misliš tako?

Nemoj da te zavara ovo,
ja nisam svetac, izvini.
Nisam ni superheroj,
i naravno da imam gomilu mana,
kojih sam svestan i pokušavam svakodnevno da ih popravim.
Neke stvari ćeš jednostavno morati sam/a da uvidiš i proživiš,
kakva je svrha života ako ćeš sve iz ovoga da izvučeš?
Onda izvini, jer je tehnologija tako glupo i brzo napredovala,
i nećeš moći da slušaš ploče,
(čak ih i ja slabo slušam,
nikako da mi drugar donese deo,
koji mi je potreban da popravim ćaletov gramofon...)
i kasete, koje više volim nego muziku na internetu.
Izvini, ako budeš osetio/la samo miris vrelog betona na kiši,
a ne osetiš miris pokošene trave,
i rose na livadi,
izvini, ako ti okruženje bude urbano.
Izvini, jer nećeš moći da vidiš crnog i belog nosoroga u Zoo vrtu,
ili u divljini, jer su ih ljudi potpuno istrebili,
i danas su proglašeni izumrlom vrstom.
Kao i mnoga druga, divna stvorenja.
Izvini, ako ikada proživiš rat,
i ljude kako ispadaju neljudi,
ja sam to doživeo 1999. za vreme bombardovanja,
i sećam se svega čak i ako sam imao samo pet godina.
Izvini, ako vidiš ubistvo,
ako vidiš nasilje jednog ljudskog bića prema drugom.

Još nisam upoznao ni tvoju majku,
ali znam da ću je voleti,
kao i tebe, sigurno,
imaćeš u startu dvoje ljudi,
ili više, koji će te voleti.
Imaj na umu da si ti duša,
rođena iz velike ljubavi dve duše,
a duša je jako važna stvar da bi živeo/la.
Ona nema veze sa bilo kojom religijom,
ona je iznad svih ljudskih shvatanja,
i pripada drugom, lepšem svetu,
iako sam ja pravoslavne veroispovesti,
jer sam tako vaspitan,
a verovatno ću i tebe isto vaspitati,
ne znam, ovo je druga tema već,
biće vremena da pričamo o njoj.

Traži dobro u svemu,
pa i u ljudima.
Sve u svemu, izvini, ponovo,
što ću te uvesti u ovaj svet,
svet patnje, bola i borbe,
svet ljudi.
Čovečanstvo propada,
a najgora stvar koja se čovečanstvu desila je...
pa, upravo ljudsko biće...
Izvini,
jer dok ti dođeš na ovaj svet,
čovek će među ljudima već biti ugrožena,
a možda i izumrla vrsta.

Još jedan dan za neuspeh

Bilo je 10 sati,
Strahinja se probudio mamuran,
i češao je muda,
kao svaki muškarac izjutra.
Pre par dana sreo je direktora i glavnog urednika novina,
za koje je pisao od leta.
Zimus je prekinuo,
ali ga je direktor pozvao na proslavu 146. godina od osnivanja lista.
Zahvalio se i razmišljao tih dana,
o 146. godina dugoj tradiciji da spadneš na list koji živi od čitulja i oglasa.
Pripremio je kafu,
obukao crnu majicu kratkih rukava, sa kragnom,
i farmerke, sa zašivenom rupom kod muda,
za koje ga vezuje uspomena kako je i dobio posao u novinama.
Obuo je svoje stare, crne patike,
i susreo se, nažalost pogledom sa stvorom iz ogledala.
- Odvratan si - rekao je Strahinja svom odrazu,
stavio naočare za sunce i izašao iz stana.

Bilo je toplo,
i znojio se kao krmak dok je pešačio do centra.
U stanu je imao jednu punu paklu plavog Kamela i jednu skoro praznu,
psovao je ulicom, jer se uhvatio za pogrešnu,
kao i za većinu stvari u životu kad je imao izbor.
Stigao je u foaje centra za kulturu,
ušao unutra i rukovao se sa rukovodiocima redakcije.
Bilo je mnogo starijih ljudi od njega, u odelima,
a okolo su prolazili konobari i nosili piće.
Zgrabio je pivo, progurao se između ljudi i seo sa strane.
Našao je pepeljaru i zapalio cigaru.
Primetio je dve spisateljice, jednog pisca,
par slikara, fotografa, sportskog analitičara i jednu slobodnu umetnicu,
iz tog grada.
Trpali su roštilj sa švedskog stola u svoje tanjire, ždrali i kenjali o stvarima.
- Zdravo! - čuo je glas iznad sebe.
Bile su to devojke koje su radile s njim letos.
- Zdravo i vama. - rekao je i zabio nos u svoje pivo.
- Samo mi smo tu od naših? - pitala je jedna.
- Naših? Valjda, nemam pojma. - mislila je verovatno na ostale, iritantne, mlade stvorove,
koje je morao da viđa na sastancima u redakciji svakog petka.
Gde je taj jebeni konobar? Mislio je kad je popio treće pivo.
Sad mora da ustane i pronađe ga.
Primetio je zamenicu direktora lista,
zgodnu i lepuškastu plavušu od možda 40 godina,
u uskoj, krem suknji.
Nasmejali su se jedno drugom i on je prošao do šanka.
Našao je konobara, možda mlađeg momka od njega,
kratka plava kosa i tupavi pogled.
- Pivo se greje. - reče Strahinja.
Konobar je pričao sa nekim klinkama i pogledao ga bez reči.
- Ta informacija treba da te zabrine, kao mene. -
nastavio je Strahinja i uzeo svoje pivo.
Teško je prolazio između ljudi,
jer bio je krupan, visok momak od nekih 20 godina.

Sav onaj krem gradske kulturne skupine,
nije prestajao da ždere,
pa čak i kad je Strahinja razmišljao da pojede govno,
i priđe onom piscu, nije mogao,
jer pisac je samo žvakao.
Sve to išlo mu je na kurac,
ti komentari, teme, kritike o hrani,
a ponajviše grupa vegetarijanaca,
koja je uzimala samo neke salate od patlidžana sa gomilom biljaka,
koji su bili između roštilja.
Zar to nije kršenje njihovih pravila? smejao se Strahinja za sebe.
Prišao mu je direktor i urednik lista,
seo pored njega i kucnuli su se čašama.
Pušio je svoju cigaru i smrdeo je na kajsiju.
Duplu.
- Šta mislite o toj privatizaciji? - pitao je Strahinja.
- Šta da mislim, koji kurac, - počeo je urednik,
- biće to neko iz stranke, neki mali, žvalavi Pera Perić,
koji je verovatno izduvao za kandidaturu gradonačelnika negde u Jagodini, -
nasmejao se i povukao dugačak dim svoje cigare,
- koji će da pljune pare i da ga boli dupe. - nategao je svoju rakiju.
- Iskoristićete ih. Izvući ćete se. - smejao se Strahinja i cugao pivo.
- Sigurno. - potapšao ga je urednik po ramenu.
Urednik je verovao Strahinji.
Mogao je da mu ispriča neke stvari koje su mu išle na kurac kod bilo koga,
Strahinja nikada nije širio šta mu ljudi govore.
Svejedno će sve to da zapiše u svojim pesmama,
jedinoj stvari kojoj se iskreno i potpuno posvećuje.

Devojke s kojima je radio postaju sve iritantnije,
i zovu urednika po imenu.
Mora da ih kreše, gad matori, pomislio je Strahinja,
dok je gledao kako mu onaj mladi konobar prilazi, grabi pivo i daje mu.
- Izvoli. - nasmejao se.
- Hvala, hvala. Počinješ da mi se sviđaš. -
- Ha, ha. -
- Ne na način na koji si mislio. Sedeću ovde, neka to pivo stiže. - rekao je Strahinja.
- Svakako. - smejao se klinac.
Posle tog desetog piva i mamurluka koji nije ni prošao,
Strahinji je zamenica direktora lista, Danijela,
postajala sve privlačnija i morao je da je startuje.
- Izvinjavam se. - zaplitao je jezikom.
- Reci, Strahinja? - nasmeši se Danijela.
- Moram da primetim da zaista predivno izgledate. -
spustio joj je ruku na rame, bilo je mekano.
- Jaoo, šašavi jedan, prestani. Hvala ti. - udarila ga je slabašno po ramenu,
a sportski urednik se smejao dok je stajao pored,
i pokazivao Strahinji rukom da ode dok ne napravi skandal.

Bilo je dosta, alkohol ga je nagazio,
pa se pozdravio sa članovima redakcije i izašao odatle.
146. godina lista, ovi ostali mora da pola veka žderu roštilj na ovaj dan.
Nije ni dinara uzeo od tih novina,
napolju je bilo toplo,
i izgledao je kao još jedan dan za neuspeh.

Nešto nije bilo u redu s njim

Srđan je sedeo u kuhinji,
s punom kriglom piva, mokrih patika i nogavica.
U toj nedođiji, u doduše finom stanu i društvu,
razmišljao je kako bi arhitekte ovih ulica,
narod trebao da razapne na krst ili bar obesi na Trgu republike.
Pušio je tuđe cigare,
jer u svojoj pakli imao je dve preostale i naguran kurton,
kod kuće je razmišljao,
da iskoristi neku devojku večeras.
Nešto nije bilo u redu s njim.
Ali u stanu je bilo njih četvorica i dve devojke.
Jovana je bila namenjena Dejanu,
to su svi izvalili na početku,
a Milica je poludela zbog lošeg vremena,
duge vožnje autobusom čak dovde,
i jer je sa Srđanom čekala Milana,
koji je kasnio.
- Gde si ti koji kurac?! Znaš koliko te čekamo?! -
Na stanici se smrzavala, vrištala i pizdela,
na nesrećne, pokisle prolaznike,
koji su uplašeno prelazili ulicu, što dalje od nje.
- Milane - izustio je Srđan kad je ovaj došao - Ti si retard. -
i otišao je na dugo pišanje pored drveta.

Ali sada je sve bilo u redu.
Dejanu se javio drugar koji bi doneo paket trave,
i Srđan je bio vedriji.
Milicu je smirilo pola litre đus-votke,
očekivano,
pa je počela da divlja sa Jovanom uz muziku.
Jovana je bila dobra, sa crnom kosom,
i šiškama, koje su joj padale preko čela,
zategnutom guzicom i dobrim sisama.
Milica je bila lepuškasta,
krupne smeđe oči, duga smeđa kosa,
mali nos i usta,
vitko telo, dobro dupe u sivim helankama,
i metar šezdeset čistog ludila.
Srđana je to palilo,
bio je krupan, visok lik,
od skoro dva metra,
žute kose, brade i očiju.
Imao je umorne, mutne oči pijanca,
sa velikim, modrim podočnjacima ispod njih.
Pored Srđana i Milana,
u Dejanovom stanu bio je i Marko.
Urnebesan lik, imao je devojku,
koja nije htela da dođe,
jadničak.

Pijano društvo igralo je neku igru,
i zvali su Srđana da se priključi.
Samo im je mahnuo iz kuhinje i podigao kriglu uvis.
Natočio je Milici još jednu đus-votku,
i ona ga je dovukla do sobe gde su bili ostali.
Uspravljenom, bila mu je jedva do ramena,
i tako sitna gledala naviše u njega,
dok je pokušala da mu zaveže povez oko glave.
Samo je želeo da se vrati u kuhinju,
i dokrejči svoje pivo,
kad ga je Milica povukla naniže i rinula mu jezik u usta.
- E u kurac, pa da. - izustio je neko od ostalih.
Neko vreme su stajali tako i ljubili se,
ali je pomerio svoje velike šake s njenog dupeta,
i vratio se u kuhinju po svoje pivo.
Kad bi ostali igrali svoju igru,
Milica bi se doteturala do njega,
sela mu u krilo i počelo bi iznova.
- Ne znam šta je ovo, ja ništa ne osećam prema tebi. -
rekla je.
- To je u redu, ne treba mnogo razmišljati.
Samo nam je lepo. - rekao je Srđan.

Kasnije, kad je ponestajalo piva, votke i cigara,
Marko i Milan otišli su napolje po još,
Dejan i Jovana su se dohvatili i rvali po celoj sobi,
a Milica je cmizdrala i štucala.
Srđan je zbog atmosfere bio u kurcu,
a Dejanov drugar nije mogao da dođe i donese paket,
zbog kišurine i bujice vode na ulicama.
Ustao je, uzeo Milicu sa poda u naručije,
i odneo je u spavaću sobu.
Bila je sigurno pedeset kilograma lakša od njega,
položio je bez problema na krevet i gledao je.
Držao je paklu u kojoj je bio kurton,
i razmišljao o svom planu.
Pomerio je Milici kosu sa lica,
pokrio je i izašao iz sobe.
Nije imao srca, ili jeste, kako god,
stalo mu je do tog malog, pijanog đubreta.

Kad su svi polegali u krevet,
Srđan je rolao duvan i pio svoj džeronimo iz krigle.
Fanta i jebena Smederevka,
belo vino ukusa rendanog metala.
Gledao je neki strani film o likovima koji pljačkaju banku,
pa zajebu pubove, uzmu kintu, neki Škoti odvratni,
i primetio je da prevod nije u redu.
Reči u rečenicama bile su razdvojene, na primer:
Re ci m u d a n e va lja pl an.
Zatvorio je jedno oko i prevod je bio u redu.
Nešto nije bilo u redu s njim,
rešio je da se pridruži ostalima u krevetu.
Bio je pijan.

Jel imate nešto protiv trovanja ljudima?

Ima nešto trulo u državi Srbiji.
Ili ljudima koji žive u Srbiji.
Ili ljudima uopšte.
Ortak me pitao za pljugu,
dok smo sedeli ispred bolnice.
Bio sam naduven kao dabar,
i imao sam zašivenu glavudžu,
on je imao zatvoreno oko.
Smejali smo se jer nas je policija pratila od Hitne.
Kako smo im samo važni.

A veče je počelo odlično,
uz belo vino, dobru rakiju i pivo.
Sedeo sam okružen gomilom drugara u parku,
smejali smo se i pili.
To je sve skupina dobrih ljudi,
ne bih ni sedeo sa njima da nisu.
Svi su bili marginalci,
povučeni i čudni, svako na svoj način,
još kao klinci.
Poput mene.
Svi izbegavamo sranja,
loše stvari, lošu muziku,
loša mesta, loše ljude.
Svako ko ima zdravu pamet,
gram mozga i dušu, razmišljaće tako.
Niko sranje ne priziva,
ono samo dođe.
Donesu ga loši ljudi,
zatruju te čak i ako ne želiš to.
Ljudi su prokleti i ljudi su idioti.

Zato tim likovima nije trebao razlog i povod,
da peglaju mog ortaka,
koji je sedeo odvojen sa dve drugarice kod muzeja,
njih četiri na njega jednog.
One su izbezumljeno došle do mene,
sjebane i uplakane.
- Koji vam kurac? - pitao sam.
Kad su mi rekle, požurio sam tamo,
ostali su izgleda pošli za mnom.
Shvatio sam da jedva sebe održavam na nogama,
nema smisla da uletim takav na njih četvoricu,
pa sam pokušao da ih pitam ko je započeo sranje.
Kakav debilni, pijani diplomata.
Nema u njihovim glavama mozgova koji bi shvatili šta sam ih pitao,
naravno da su me iznabadali.
E, to je zanimljivo,
kad dobijaš udarce.
Ništa ne boli ustvari,
vidiš samo bljesak nekoliko puta.
Samo mrak i bljesak, bljesak, bljesak, bljesak.
To te prodrma,
posle toga počneš da razmišljaš o stvarima,
kao da za vreme bljeska nisi tu.
Neko me pederski udario u potiljak,
otvorio mi glavu i izgubio sam ravnotežu,
koju nisam ni imao od starta i pao sam na kolena.
Nekog sam refleksno udario tako da mi je novčanik ispao iz džepa,
a sat mi se otkačio sa zgloba.
Smejao sam se,
umirao sam od smeha,
usta puna krvi i parčića zuba.
To je dobra taktika,
ima ih više, očekuju da nastaviš tuču,
ali samo im se smeješ u facu,
i onda zbuniš moždanu vodu koja im se mućka u glavi.
Smejao sam se i pošao između njih,
dok su još držali gard.
Samo su me zbunjeno i nemo gledali.
- E momci, samo da uzmem novčanik. - rekao sam mirno.
Pomislili su da sam lud, verovatno, i pobegli.

Nisam ni ljut, ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
samo mi je žao što živim u ovoj državi,
ovom svetu, među ovim ljudima.
Kad bih mogao da uzmem ove šavove iz glave,
i zašijem usta svim idiotima.
Zašto ovaj tetanus koji sam dobio protiv trovanja krvi,
ne deluje protiv trovanja ljudima?