Bilo je 10 sati,
Strahinja se probudio mamuran,
i češao je muda,
kao svaki muškarac izjutra.
Pre par dana sreo je direktora i glavnog urednika novina,
za koje je pisao od leta.
Zimus je prekinuo,
ali ga je direktor pozvao na proslavu 146. godina od osnivanja lista.
Zahvalio se i razmišljao tih dana,
o 146. godina dugoj tradiciji da spadneš na list koji živi od čitulja i oglasa.
Pripremio je kafu,
obukao crnu majicu kratkih rukava, sa kragnom,
i farmerke, sa zašivenom rupom kod muda,
za koje ga vezuje uspomena kako je i dobio posao u novinama.
Obuo je svoje stare, crne patike,
i susreo se, nažalost pogledom sa stvorom iz ogledala.
- Odvratan si - rekao je Strahinja svom odrazu,
stavio naočare za sunce i izašao iz stana.
Bilo je toplo,
i znojio se kao krmak dok je pešačio do centra.
U stanu je imao jednu punu paklu plavog Kamela i jednu skoro praznu,
psovao je ulicom, jer se uhvatio za pogrešnu,
kao i za većinu stvari u životu kad je imao izbor.
Stigao je u foaje centra za kulturu,
ušao unutra i rukovao se sa rukovodiocima redakcije.
Bilo je mnogo starijih ljudi od njega, u odelima,
a okolo su prolazili konobari i nosili piće.
Zgrabio je pivo, progurao se između ljudi i seo sa strane.
Našao je pepeljaru i zapalio cigaru.
Primetio je dve spisateljice, jednog pisca,
par slikara, fotografa, sportskog analitičara i jednu slobodnu umetnicu,
iz tog grada.
Trpali su roštilj sa švedskog stola u svoje tanjire, ždrali i kenjali o stvarima.
- Zdravo! - čuo je glas iznad sebe.
Bile su to devojke koje su radile s njim letos.
- Zdravo i vama. - rekao je i zabio nos u svoje pivo.
- Samo mi smo tu od naših? - pitala je jedna.
- Naših? Valjda, nemam pojma. - mislila je verovatno na ostale, iritantne, mlade stvorove,
koje je morao da viđa na sastancima u redakciji svakog petka.
Gde je taj jebeni konobar? Mislio je kad je popio treće pivo.
Sad mora da ustane i pronađe ga.
Primetio je zamenicu direktora lista,
zgodnu i lepuškastu plavušu od možda 40 godina,
u uskoj, krem suknji.
Nasmejali su se jedno drugom i on je prošao do šanka.
Našao je konobara, možda mlađeg momka od njega,
kratka plava kosa i tupavi pogled.
- Pivo se greje. - reče Strahinja.
Konobar je pričao sa nekim klinkama i pogledao ga bez reči.
- Ta informacija treba da te zabrine, kao mene. -
nastavio je Strahinja i uzeo svoje pivo.
Teško je prolazio između ljudi,
jer bio je krupan, visok momak od nekih 20 godina.
Sav onaj krem gradske kulturne skupine,
nije prestajao da ždere,
pa čak i kad je Strahinja razmišljao da pojede govno,
i priđe onom piscu, nije mogao,
jer pisac je samo žvakao.
Sve to išlo mu je na kurac,
ti komentari, teme, kritike o hrani,
a ponajviše grupa vegetarijanaca,
koja je uzimala samo neke salate od patlidžana sa gomilom biljaka,
koji su bili između roštilja.
Zar to nije kršenje njihovih pravila? smejao se Strahinja za sebe.
Prišao mu je direktor i urednik lista,
seo pored njega i kucnuli su se čašama.
Pušio je svoju cigaru i smrdeo je na kajsiju.
Duplu.
- Šta mislite o toj privatizaciji? - pitao je Strahinja.
- Šta da mislim, koji kurac, - počeo je urednik,
- biće to neko iz stranke, neki mali, žvalavi Pera Perić,
koji je verovatno izduvao za kandidaturu gradonačelnika negde u Jagodini, -
nasmejao se i povukao dugačak dim svoje cigare,
- koji će da pljune pare i da ga boli dupe. - nategao je svoju rakiju.
- Iskoristićete ih. Izvući ćete se. - smejao se Strahinja i cugao pivo.
- Sigurno. - potapšao ga je urednik po ramenu.
Urednik je verovao Strahinji.
Mogao je da mu ispriča neke stvari koje su mu išle na kurac kod bilo koga,
Strahinja nikada nije širio šta mu ljudi govore.
Svejedno će sve to da zapiše u svojim pesmama,
jedinoj stvari kojoj se iskreno i potpuno posvećuje.
Devojke s kojima je radio postaju sve iritantnije,
i zovu urednika po imenu.
Mora da ih kreše, gad matori, pomislio je Strahinja,
dok je gledao kako mu onaj mladi konobar prilazi, grabi pivo i daje mu.
- Izvoli. - nasmejao se.
- Hvala, hvala. Počinješ da mi se sviđaš. -
- Ha, ha. -
- Ne na način na koji si mislio. Sedeću ovde, neka to pivo stiže. - rekao je Strahinja.
- Svakako. - smejao se klinac.
Posle tog desetog piva i mamurluka koji nije ni prošao,
Strahinji je zamenica direktora lista, Danijela,
postajala sve privlačnija i morao je da je startuje.
- Izvinjavam se. - zaplitao je jezikom.
- Reci, Strahinja? - nasmeši se Danijela.
- Moram da primetim da zaista predivno izgledate. -
spustio joj je ruku na rame, bilo je mekano.
- Jaoo, šašavi jedan, prestani. Hvala ti. - udarila ga je slabašno po ramenu,
a sportski urednik se smejao dok je stajao pored,
i pokazivao Strahinji rukom da ode dok ne napravi skandal.
Bilo je dosta, alkohol ga je nagazio,
pa se pozdravio sa članovima redakcije i izašao odatle.
146. godina lista, ovi ostali mora da pola veka žderu roštilj na ovaj dan.
Nije ni dinara uzeo od tih novina,
napolju je bilo toplo,
i izgledao je kao još jedan dan za neuspeh.
Strahinja se probudio mamuran,
i češao je muda,
kao svaki muškarac izjutra.
Pre par dana sreo je direktora i glavnog urednika novina,
za koje je pisao od leta.
Zimus je prekinuo,
ali ga je direktor pozvao na proslavu 146. godina od osnivanja lista.
Zahvalio se i razmišljao tih dana,
o 146. godina dugoj tradiciji da spadneš na list koji živi od čitulja i oglasa.
Pripremio je kafu,
obukao crnu majicu kratkih rukava, sa kragnom,
i farmerke, sa zašivenom rupom kod muda,
za koje ga vezuje uspomena kako je i dobio posao u novinama.
Obuo je svoje stare, crne patike,
i susreo se, nažalost pogledom sa stvorom iz ogledala.
- Odvratan si - rekao je Strahinja svom odrazu,
stavio naočare za sunce i izašao iz stana.
Bilo je toplo,
i znojio se kao krmak dok je pešačio do centra.
U stanu je imao jednu punu paklu plavog Kamela i jednu skoro praznu,
psovao je ulicom, jer se uhvatio za pogrešnu,
kao i za većinu stvari u životu kad je imao izbor.
Stigao je u foaje centra za kulturu,
ušao unutra i rukovao se sa rukovodiocima redakcije.
Bilo je mnogo starijih ljudi od njega, u odelima,
a okolo su prolazili konobari i nosili piće.
Zgrabio je pivo, progurao se između ljudi i seo sa strane.
Našao je pepeljaru i zapalio cigaru.
Primetio je dve spisateljice, jednog pisca,
par slikara, fotografa, sportskog analitičara i jednu slobodnu umetnicu,
iz tog grada.
Trpali su roštilj sa švedskog stola u svoje tanjire, ždrali i kenjali o stvarima.
- Zdravo! - čuo je glas iznad sebe.
Bile su to devojke koje su radile s njim letos.
- Zdravo i vama. - rekao je i zabio nos u svoje pivo.
- Samo mi smo tu od naših? - pitala je jedna.
- Naših? Valjda, nemam pojma. - mislila je verovatno na ostale, iritantne, mlade stvorove,
koje je morao da viđa na sastancima u redakciji svakog petka.
Gde je taj jebeni konobar? Mislio je kad je popio treće pivo.
Sad mora da ustane i pronađe ga.
Primetio je zamenicu direktora lista,
zgodnu i lepuškastu plavušu od možda 40 godina,
u uskoj, krem suknji.
Nasmejali su se jedno drugom i on je prošao do šanka.
Našao je konobara, možda mlađeg momka od njega,
kratka plava kosa i tupavi pogled.
- Pivo se greje. - reče Strahinja.
Konobar je pričao sa nekim klinkama i pogledao ga bez reči.
- Ta informacija treba da te zabrine, kao mene. -
nastavio je Strahinja i uzeo svoje pivo.
Teško je prolazio između ljudi,
jer bio je krupan, visok momak od nekih 20 godina.
Sav onaj krem gradske kulturne skupine,
nije prestajao da ždere,
pa čak i kad je Strahinja razmišljao da pojede govno,
i priđe onom piscu, nije mogao,
jer pisac je samo žvakao.
Sve to išlo mu je na kurac,
ti komentari, teme, kritike o hrani,
a ponajviše grupa vegetarijanaca,
koja je uzimala samo neke salate od patlidžana sa gomilom biljaka,
koji su bili između roštilja.
Zar to nije kršenje njihovih pravila? smejao se Strahinja za sebe.
Prišao mu je direktor i urednik lista,
seo pored njega i kucnuli su se čašama.
Pušio je svoju cigaru i smrdeo je na kajsiju.
Duplu.
- Šta mislite o toj privatizaciji? - pitao je Strahinja.
- Šta da mislim, koji kurac, - počeo je urednik,
- biće to neko iz stranke, neki mali, žvalavi Pera Perić,
koji je verovatno izduvao za kandidaturu gradonačelnika negde u Jagodini, -
nasmejao se i povukao dugačak dim svoje cigare,
- koji će da pljune pare i da ga boli dupe. - nategao je svoju rakiju.
- Iskoristićete ih. Izvući ćete se. - smejao se Strahinja i cugao pivo.
- Sigurno. - potapšao ga je urednik po ramenu.
Urednik je verovao Strahinji.
Mogao je da mu ispriča neke stvari koje su mu išle na kurac kod bilo koga,
Strahinja nikada nije širio šta mu ljudi govore.
Svejedno će sve to da zapiše u svojim pesmama,
jedinoj stvari kojoj se iskreno i potpuno posvećuje.
Devojke s kojima je radio postaju sve iritantnije,
i zovu urednika po imenu.
Mora da ih kreše, gad matori, pomislio je Strahinja,
dok je gledao kako mu onaj mladi konobar prilazi, grabi pivo i daje mu.
- Izvoli. - nasmejao se.
- Hvala, hvala. Počinješ da mi se sviđaš. -
- Ha, ha. -
- Ne na način na koji si mislio. Sedeću ovde, neka to pivo stiže. - rekao je Strahinja.
- Svakako. - smejao se klinac.
Posle tog desetog piva i mamurluka koji nije ni prošao,
Strahinji je zamenica direktora lista, Danijela,
postajala sve privlačnija i morao je da je startuje.
- Izvinjavam se. - zaplitao je jezikom.
- Reci, Strahinja? - nasmeši se Danijela.
- Moram da primetim da zaista predivno izgledate. -
spustio joj je ruku na rame, bilo je mekano.
- Jaoo, šašavi jedan, prestani. Hvala ti. - udarila ga je slabašno po ramenu,
a sportski urednik se smejao dok je stajao pored,
i pokazivao Strahinji rukom da ode dok ne napravi skandal.
Bilo je dosta, alkohol ga je nagazio,
pa se pozdravio sa članovima redakcije i izašao odatle.
146. godina lista, ovi ostali mora da pola veka žderu roštilj na ovaj dan.
Nije ni dinara uzeo od tih novina,
napolju je bilo toplo,
i izgledao je kao još jedan dan za neuspeh.
Нема коментара:
Постави коментар