Jel imate nešto protiv trovanja ljudima?

Ima nešto trulo u državi Srbiji.
Ili ljudima koji žive u Srbiji.
Ili ljudima uopšte.
Ortak me pitao za pljugu,
dok smo sedeli ispred bolnice.
Bio sam naduven kao dabar,
i imao sam zašivenu glavudžu,
on je imao zatvoreno oko.
Smejali smo se jer nas je policija pratila od Hitne.
Kako smo im samo važni.

A veče je počelo odlično,
uz belo vino, dobru rakiju i pivo.
Sedeo sam okružen gomilom drugara u parku,
smejali smo se i pili.
To je sve skupina dobrih ljudi,
ne bih ni sedeo sa njima da nisu.
Svi su bili marginalci,
povučeni i čudni, svako na svoj način,
još kao klinci.
Poput mene.
Svi izbegavamo sranja,
loše stvari, lošu muziku,
loša mesta, loše ljude.
Svako ko ima zdravu pamet,
gram mozga i dušu, razmišljaće tako.
Niko sranje ne priziva,
ono samo dođe.
Donesu ga loši ljudi,
zatruju te čak i ako ne želiš to.
Ljudi su prokleti i ljudi su idioti.

Zato tim likovima nije trebao razlog i povod,
da peglaju mog ortaka,
koji je sedeo odvojen sa dve drugarice kod muzeja,
njih četiri na njega jednog.
One su izbezumljeno došle do mene,
sjebane i uplakane.
- Koji vam kurac? - pitao sam.
Kad su mi rekle, požurio sam tamo,
ostali su izgleda pošli za mnom.
Shvatio sam da jedva sebe održavam na nogama,
nema smisla da uletim takav na njih četvoricu,
pa sam pokušao da ih pitam ko je započeo sranje.
Kakav debilni, pijani diplomata.
Nema u njihovim glavama mozgova koji bi shvatili šta sam ih pitao,
naravno da su me iznabadali.
E, to je zanimljivo,
kad dobijaš udarce.
Ništa ne boli ustvari,
vidiš samo bljesak nekoliko puta.
Samo mrak i bljesak, bljesak, bljesak, bljesak.
To te prodrma,
posle toga počneš da razmišljaš o stvarima,
kao da za vreme bljeska nisi tu.
Neko me pederski udario u potiljak,
otvorio mi glavu i izgubio sam ravnotežu,
koju nisam ni imao od starta i pao sam na kolena.
Nekog sam refleksno udario tako da mi je novčanik ispao iz džepa,
a sat mi se otkačio sa zgloba.
Smejao sam se,
umirao sam od smeha,
usta puna krvi i parčića zuba.
To je dobra taktika,
ima ih više, očekuju da nastaviš tuču,
ali samo im se smeješ u facu,
i onda zbuniš moždanu vodu koja im se mućka u glavi.
Smejao sam se i pošao između njih,
dok su još držali gard.
Samo su me zbunjeno i nemo gledali.
- E momci, samo da uzmem novčanik. - rekao sam mirno.
Pomislili su da sam lud, verovatno, i pobegli.

Nisam ni ljut, ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
samo mi je žao što živim u ovoj državi,
ovom svetu, među ovim ljudima.
Kad bih mogao da uzmem ove šavove iz glave,
i zašijem usta svim idiotima.
Zašto ovaj tetanus koji sam dobio protiv trovanja krvi,
ne deluje protiv trovanja ljudima?