Ti i ja se ne poznajemo.
Nismo se upoznali još,
ali moram da ti kažem:
izvini.
Ja nemam ni punih dvadeset godina,
ali nažalost mogu da te razočaram,
i kažem ti da sam razočaran.
U svet, kakav su ljudi stvorili,
ili bolje reći, uništili,
i razočaran u same ljude.
Izvini za loše stvari koje ćeš da vidiš,
i mnogo onih dobrih koje više nećeš moći da vidiš.
I sve to zbog ljudi.
Ljudi su prokleti,
ljudi su idioti,
oni se plaše stvari kojih ne bi trebalo.
Plaše se da budu svoji i da budu kreativni,
plaše se rizika i plaše se puta do uspeha.
Plaše se ljubavi i emocija,
plaše se smrti,
i gledaju da je izbegnu,
iako nekoliko puta umiru pre nje.
Više života ima u amebama i beskičmenjacima,
nego u nekim ljudskim bićima koje ćeš svakodnevno gledati.
Ali da se razumemo,
ja nisam ljut,
ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
ja sam sada prosto razočaran.
Bio sam ljut.
Ljut na novac i svakog ko isti poseduje,
ljut na vlast u državi,
državi, koja nije banana,
nego frape od banane...
I na debelog komšiju koji ne zadrži vrata lifta za sobom,
na mačke kraj ulaza,
kišu koja rominja,
i na sve što diše.
Ali više nisam.
Shvatio sam da je tako moralo biti,
da bih ja našao svoj put,
i da bih našao sebe.
Ništa što sada živim nisam forsirao,
kao ni ovo što ti pišem.
Sve je nekako nalazilo mene,
prosto šetam ulicom i slučajno pogledam u stranu,
i vidim tu i tu knjigu,
vidim te i te ljude.
Reči i emocije same kreću da mi se nižu ispred očiju,
u grudima i u mozgu,
i ja se isključim i zablenem negde,
ali tu lokaciju ne smem nikome da otkrijem,
pa ni tebi,
netaknuta je,
i neka tako ostane da bih ja ostao živ, i u životu.
Nego,
ja se ne plašim da umrem za ono što jesam,
i ne plašim se emocija i ljubavi,
jer čovek i jeste duša, emocija i ljubav.
I možeš biti ponosan/na na mene,
jer moja vrsta verovatno je izumrla sa pticom dodo i mamutima.
To je ona vrsta koja voli, i traži da bude voljena,
ne može da se pronađe među ovakvim ljudima,
ali ih ne mrzi i uvek im ponovo daje šansu,
koliko god je puta povredili.
Ona vrsta koja ne traži od drugih da budu isti kao ona,
ne moraju da joj uzvrate na isti način,
uostalom, sve što činimo je zbog nas samih,
i ako naudimo drugima,
ustvari smo naudili sebi.
Ja sam pripadnik vrste koja stoji kao bedem iza svojih reči,
i koja živi svoje reči,
i brani ih delima.
Za svakog dobrog čoveka,
i svakog koga smatram svojim prijateljem,
spreman sam da završim otvorene glave,
ispomeranih i okrnjenih zuba,
i da se pritom, iskreno smejem dok mi krv curi iz nosa, usta i glave.
Spreman sam da se odreknem devojaka i povučem se,
spreman sam da gladujem,
budem budan i ne spavam,
spreman sam možda i da poginem zbog prijatelja,
to me malo plaši.
Plaši me s obzirom na to da onaj koga smatraš prijateljem,
može da te razočara i ne uradi slično za tebe.
I onda ti misliš da nemaš ništa od svega ovoga.
Ali imaš!
Nemoj to da te zabrine i odbija.
Izvini, ali ljudi su takvi.
Razočaraju me svakodnevno,
onda se ja napijem da ne znam za sebe,
i pišem pesme,
kako bih popravio njihovu grešku.
Ali drugo je kad te razočaraju TVOJI ljudi.
Ne želim ti taj gadan osećaj u duši,
jer stvarno nema reči u jeziku,
kojima bi taj osećaj mogao da se opiše.
Izvini, ako ti se to desi,
moraš pažljivo da biraš svoje ljude.
I nastaviću da budem ovakav,
i trudiću se da me upoznaš ovakvog,
zbog sebe i zbog tebe.
Mnogi su pripadali mojoj vrsti i radili isto,
ali nisu bili dovoljno jaki ili nisu želeli da podnose bol,
kad ih ljudi razočaraju opet i opet,
pa su odustali i postali drugačiji,
hladni, oprezni,
skrivaju svoj špil karata,
i stavljaju različite maske,
dok ja idem ulicom sa špilom okrenutim tako da ga svi vide,
i nemam masku,
ali imam poneku kartu u rukavu koju krijem za posebne, meni drage ljude.
To je i poenta,
da budeš istrajan/na i jak/a u tome da ostaneš pripadnik/ca vrste čoveka,
zadržiš dušu i nađeš slične ljude,
u svetu gde je tako lako odustati,
i izabrati da budeš beživotan/na i glup/a.
To čak i ne moraš da izabereš,
samo diši, hodaj, jedi, izlučavaj, napravi potomstvo,
i umri po ko zna koji put,
onako mehanički.
To može svako, zar ne?
Da prokocka dušu, ne misliš tako?
Nemoj da te zavara ovo,
ja nisam svetac, izvini.
Nisam ni superheroj,
i naravno da imam gomilu mana,
kojih sam svestan i pokušavam svakodnevno da ih popravim.
Neke stvari ćeš jednostavno morati sam/a da uvidiš i proživiš,
kakva je svrha života ako ćeš sve iz ovoga da izvučeš?
Onda izvini, jer je tehnologija tako glupo i brzo napredovala,
i nećeš moći da slušaš ploče,
(čak ih i ja slabo slušam,
nikako da mi drugar donese deo,
koji mi je potreban da popravim ćaletov gramofon...)
i kasete, koje više volim nego muziku na internetu.
Izvini, ako budeš osetio/la samo miris vrelog betona na kiši,
a ne osetiš miris pokošene trave,
i rose na livadi,
izvini, ako ti okruženje bude urbano.
Izvini, jer nećeš moći da vidiš crnog i belog nosoroga u Zoo vrtu,
ili u divljini, jer su ih ljudi potpuno istrebili,
i danas su proglašeni izumrlom vrstom.
Kao i mnoga druga, divna stvorenja.
Izvini, ako ikada proživiš rat,
i ljude kako ispadaju neljudi,
ja sam to doživeo 1999. za vreme bombardovanja,
i sećam se svega čak i ako sam imao samo pet godina.
Izvini, ako vidiš ubistvo,
ako vidiš nasilje jednog ljudskog bića prema drugom.
Još nisam upoznao ni tvoju majku,
ali znam da ću je voleti,
kao i tebe, sigurno,
imaćeš u startu dvoje ljudi,
ili više, koji će te voleti.
Imaj na umu da si ti duša,
rođena iz velike ljubavi dve duše,
a duša je jako važna stvar da bi živeo/la.
Ona nema veze sa bilo kojom religijom,
ona je iznad svih ljudskih shvatanja,
i pripada drugom, lepšem svetu,
iako sam ja pravoslavne veroispovesti,
jer sam tako vaspitan,
a verovatno ću i tebe isto vaspitati,
ne znam, ovo je druga tema već,
biće vremena da pričamo o njoj.
Traži dobro u svemu,
pa i u ljudima.
Sve u svemu, izvini, ponovo,
što ću te uvesti u ovaj svet,
svet patnje, bola i borbe,
svet ljudi.
Čovečanstvo propada,
a najgora stvar koja se čovečanstvu desila je...
pa, upravo ljudsko biće...
Izvini,
jer dok ti dođeš na ovaj svet,
čovek će među ljudima već biti ugrožena,
a možda i izumrla vrsta.
Nismo se upoznali još,
ali moram da ti kažem:
izvini.
Ja nemam ni punih dvadeset godina,
ali nažalost mogu da te razočaram,
i kažem ti da sam razočaran.
U svet, kakav su ljudi stvorili,
ili bolje reći, uništili,
i razočaran u same ljude.
Izvini za loše stvari koje ćeš da vidiš,
i mnogo onih dobrih koje više nećeš moći da vidiš.
I sve to zbog ljudi.
Ljudi su prokleti,
ljudi su idioti,
oni se plaše stvari kojih ne bi trebalo.
Plaše se da budu svoji i da budu kreativni,
plaše se rizika i plaše se puta do uspeha.
Plaše se ljubavi i emocija,
plaše se smrti,
i gledaju da je izbegnu,
iako nekoliko puta umiru pre nje.
Više života ima u amebama i beskičmenjacima,
nego u nekim ljudskim bićima koje ćeš svakodnevno gledati.
Ali da se razumemo,
ja nisam ljut,
ni besan,
ni osvetnički nastrojen,
ja sam sada prosto razočaran.
Bio sam ljut.
Ljut na novac i svakog ko isti poseduje,
ljut na vlast u državi,
državi, koja nije banana,
nego frape od banane...
I na debelog komšiju koji ne zadrži vrata lifta za sobom,
na mačke kraj ulaza,
kišu koja rominja,
i na sve što diše.
Ali više nisam.
Shvatio sam da je tako moralo biti,
da bih ja našao svoj put,
i da bih našao sebe.
Ništa što sada živim nisam forsirao,
kao ni ovo što ti pišem.
Sve je nekako nalazilo mene,
prosto šetam ulicom i slučajno pogledam u stranu,
i vidim tu i tu knjigu,
vidim te i te ljude.
Reči i emocije same kreću da mi se nižu ispred očiju,
u grudima i u mozgu,
i ja se isključim i zablenem negde,
ali tu lokaciju ne smem nikome da otkrijem,
pa ni tebi,
netaknuta je,
i neka tako ostane da bih ja ostao živ, i u životu.
Nego,
ja se ne plašim da umrem za ono što jesam,
i ne plašim se emocija i ljubavi,
jer čovek i jeste duša, emocija i ljubav.
I možeš biti ponosan/na na mene,
jer moja vrsta verovatno je izumrla sa pticom dodo i mamutima.
To je ona vrsta koja voli, i traži da bude voljena,
ne može da se pronađe među ovakvim ljudima,
ali ih ne mrzi i uvek im ponovo daje šansu,
koliko god je puta povredili.
Ona vrsta koja ne traži od drugih da budu isti kao ona,
ne moraju da joj uzvrate na isti način,
uostalom, sve što činimo je zbog nas samih,
i ako naudimo drugima,
ustvari smo naudili sebi.
Ja sam pripadnik vrste koja stoji kao bedem iza svojih reči,
i koja živi svoje reči,
i brani ih delima.
Za svakog dobrog čoveka,
i svakog koga smatram svojim prijateljem,
spreman sam da završim otvorene glave,
ispomeranih i okrnjenih zuba,
i da se pritom, iskreno smejem dok mi krv curi iz nosa, usta i glave.
Spreman sam da se odreknem devojaka i povučem se,
spreman sam da gladujem,
budem budan i ne spavam,
spreman sam možda i da poginem zbog prijatelja,
to me malo plaši.
Plaši me s obzirom na to da onaj koga smatraš prijateljem,
može da te razočara i ne uradi slično za tebe.
I onda ti misliš da nemaš ništa od svega ovoga.
Ali imaš!
Nemoj to da te zabrine i odbija.
Izvini, ali ljudi su takvi.
Razočaraju me svakodnevno,
onda se ja napijem da ne znam za sebe,
i pišem pesme,
kako bih popravio njihovu grešku.
Ali drugo je kad te razočaraju TVOJI ljudi.
Ne želim ti taj gadan osećaj u duši,
jer stvarno nema reči u jeziku,
kojima bi taj osećaj mogao da se opiše.
Izvini, ako ti se to desi,
moraš pažljivo da biraš svoje ljude.
I nastaviću da budem ovakav,
i trudiću se da me upoznaš ovakvog,
zbog sebe i zbog tebe.
Mnogi su pripadali mojoj vrsti i radili isto,
ali nisu bili dovoljno jaki ili nisu želeli da podnose bol,
kad ih ljudi razočaraju opet i opet,
pa su odustali i postali drugačiji,
hladni, oprezni,
skrivaju svoj špil karata,
i stavljaju različite maske,
dok ja idem ulicom sa špilom okrenutim tako da ga svi vide,
i nemam masku,
ali imam poneku kartu u rukavu koju krijem za posebne, meni drage ljude.
To je i poenta,
da budeš istrajan/na i jak/a u tome da ostaneš pripadnik/ca vrste čoveka,
zadržiš dušu i nađeš slične ljude,
u svetu gde je tako lako odustati,
i izabrati da budeš beživotan/na i glup/a.
To čak i ne moraš da izabereš,
samo diši, hodaj, jedi, izlučavaj, napravi potomstvo,
i umri po ko zna koji put,
onako mehanički.
To može svako, zar ne?
Da prokocka dušu, ne misliš tako?
Nemoj da te zavara ovo,
ja nisam svetac, izvini.
Nisam ni superheroj,
i naravno da imam gomilu mana,
kojih sam svestan i pokušavam svakodnevno da ih popravim.
Neke stvari ćeš jednostavno morati sam/a da uvidiš i proživiš,
kakva je svrha života ako ćeš sve iz ovoga da izvučeš?
Onda izvini, jer je tehnologija tako glupo i brzo napredovala,
i nećeš moći da slušaš ploče,
(čak ih i ja slabo slušam,
nikako da mi drugar donese deo,
koji mi je potreban da popravim ćaletov gramofon...)
i kasete, koje više volim nego muziku na internetu.
Izvini, ako budeš osetio/la samo miris vrelog betona na kiši,
a ne osetiš miris pokošene trave,
i rose na livadi,
izvini, ako ti okruženje bude urbano.
Izvini, jer nećeš moći da vidiš crnog i belog nosoroga u Zoo vrtu,
ili u divljini, jer su ih ljudi potpuno istrebili,
i danas su proglašeni izumrlom vrstom.
Kao i mnoga druga, divna stvorenja.
Izvini, ako ikada proživiš rat,
i ljude kako ispadaju neljudi,
ja sam to doživeo 1999. za vreme bombardovanja,
i sećam se svega čak i ako sam imao samo pet godina.
Izvini, ako vidiš ubistvo,
ako vidiš nasilje jednog ljudskog bića prema drugom.
Još nisam upoznao ni tvoju majku,
ali znam da ću je voleti,
kao i tebe, sigurno,
imaćeš u startu dvoje ljudi,
ili više, koji će te voleti.
Imaj na umu da si ti duša,
rođena iz velike ljubavi dve duše,
a duša je jako važna stvar da bi živeo/la.
Ona nema veze sa bilo kojom religijom,
ona je iznad svih ljudskih shvatanja,
i pripada drugom, lepšem svetu,
iako sam ja pravoslavne veroispovesti,
jer sam tako vaspitan,
a verovatno ću i tebe isto vaspitati,
ne znam, ovo je druga tema već,
biće vremena da pričamo o njoj.
Traži dobro u svemu,
pa i u ljudima.
Sve u svemu, izvini, ponovo,
što ću te uvesti u ovaj svet,
svet patnje, bola i borbe,
svet ljudi.
Čovečanstvo propada,
a najgora stvar koja se čovečanstvu desila je...
pa, upravo ljudsko biće...
Izvini,
jer dok ti dođeš na ovaj svet,
čovek će među ljudima već biti ugrožena,
a možda i izumrla vrsta.
Нема коментара:
Постави коментар