Mladi Atlas

Svet i ljudi,
učinili su da se osećam kao Atlas,
sa šesnaest godina dobio sam veliki teret,
kao kaznu jer nisam odabrao,
njihovu stranu,
njihovu smrt.
Pritiskao me i ubijao polako,
bilo je teško,
kao hodanje kroz dubok sneg,
pored svoje težine teglio sam i njihovu.
Da sam verovao u ovaj svet,
verovatno bih izvršio samoubistvo,
i bio prosta hrana crvima,
već četiri godine.
Pio sam mnogo,
i to je pomoglo da stvorim svoju iluziju,
koja za razliku od realnog,
nije bolela,
i teturala se poput mene,
nasmejana i pijana.

Nije bilo dovoljno samo biti pijan,
a da ništa ne uradim od sebe.
Umreću jednom,
i niko neće znati da sam postojao,
to bi me uvek rastužilo,
kao i bol mojih roditelja,
koji su mi pružili krevet,
jelo i ljubav,
koja je počela da bledi,
kada nije bilo novca.
Teško je kad si klinac,
i svi voze lepe automobile,
i piju i jedu lepe stvari,
i imaju lepe, blistave devojke.
A tebi lepo kao da beži,
kao da nije namenjeno tebi,
sreća se čekala kao Godo,
ali su mi besmrtnici pomagali u tome.

Besmrtnici kao što su Džon Fante,
Čarls Bukovski i Selindžer,
učinili su da se osećam kao polubog,
svet nije bio više toliko težak,
noge i glava su ojačale.
Pesme koje pišem,
učinile su da se osećam kao Herkules,
donosile su nadu da ne moram da umrem,
da mogu da postanem besmrtan.
Svet i sada nije naivan teret,
ali počeo je da se plaši,
da drhti,
jer sam počeo da živim svoje snove,
a ako ostvariš i živiš svoje snove,
to znači da si pobedio.

U jedan san nisam zaista verovao,
kao što sam verovao u ostale,
a sanjao sam i sanjam ga najduže od svih.
Ostvarenje tog sna značilo bi kompletan trijumf,
sigurnu pobedu,
besmrtnost, beskonačnu sreću i moć.
Svet se toliko plaši tog sna,
da je činio sve samo da ne dođem do njega,
ali on je došao do mene.
Ona, tačnije.
Učinila je da se osećam kao bog.
Teret na mojim leđima nije postojao,
vreme nije postojalo,
moji otkucaji srca nisu postojali,
prosto je to učinila za jedno poslepodne.
I ja sam je imao,
u svom zagrljaju,
na svom ramenu,
u svojim očima.

Izgledalo je suviše dobro da bi bilo istinito,
ali to sam shvatio tek na autobuskoj stanici,
kad sam se vratio u svoj grad,
kad se teret obrušio na moja leđa,
kako nikada nije do sada,
umirao sam mesec dana,
gladovao,
smršao i bio bled,
previše pijan.
Podsetio me je da imam još mnogo,
da hodam kroz sneg...