To je bolje nego ljudi napolju

Znaš,
ovi ljudi naokolo samo hodaju,
i pričaju, pričaju, pričaju,
u prazno.
I to je zato što su prazni,
i to je sve što umeju da budu.
I pitaju te,
zašto spavaš ceo dan,
piješ,
smeješ se i neozbiljan si,
a to je jedino što ti je ostalo,
da budeš.
Oni se ponavljaju,
i znaš da je to ista ploča,
koju slušaš stalno.

Onda četiri zida izgledaju kao hram,
kao utočište,
jer to je bolje nego ljudi napolju.
Napišeš gomilu loših pesama,
ili čitaš knjigu,
jer to je bolje nego ljudi napolju.
Ili prespavaš dan,
jer to je bolje nego ljudi napolju,
ili ako imaš nekoga,
ostani u nekom mraku,
ili u stanu.
To je bolje nego ljudi napolju.

Ustvari,
umeju oni i svašta pored toga,
umeju da te sjebu,
i budu ljubomorni,
zavisni,
lažni,
da se foliraju i glume,
to im ide dobro.
Misle da sve znaju,
misle da tebe znaju,
da znaju nešto uopšte.
Ali to su pročitali negde,
videli na filmu,
ili čuli u pesmi,
videli od starije sestre,
ili nekog idiota.

TRUDE se da budu nešto,
umesto da samo BUDU nešto.
Tako imaš gomilu umetnika,
koji ne stvaraju nikakvu umetnost,
i koji se interesuju za svaku,
a ne može zaista sve da ti se sviđa,
možeš samo da se pretvaraš da ti se sve sviđa.
Sve što mogu je da te osuđuju,
da ti kažu da si ovakav ili onakav,
tvrde da su u pravu,
proučavali su te,
secirali,
kao žabu na času biologije u šestom razredu osnovne,
pročitali su te,
ili tvoje pesme,
ali nikada nisu seli i popili pivo sa tobom,
i popričali o seksu,
ili grafitima u centru,
omiljenom jelu,
crtanom filmu iz detinjstva,
vozovima i drugim gradovima,
o jednostavnim stvarima.

Onda četiri zida izgledaju kao hram,
kao utočište,
jer to je bolje nego ljudi napolju.
Napišeš gomilu loših pesama,
ili čitaš knjigu,
jer to je bolje nego ljudi napolju.
Ili prespavaš dan,
jer to je bolje nego ljudi napolju,
ili ako imaš nekoga,
ostani u nekom mraku,
ili u stanu.
To je bolje nego ljudi napolju.

Ti sada plešeš kroz svoj grad,
i smeješ se, sigurno,
voliš nekog,
i neko voli tebe.
Nadam se.
Nemoj da duvaš u prazno,
slegneš svojim glatkim ramenima,
ili spustiš glavu,
tako da čupava kosa pada preko tvog lica.
Nemoj da budeš nesrećna,
misliš kako si baksuz,
i kako uništiš sve što dotakneš,
zato što si jednim osmehom,
zavrtela celu ovu vasionu,
poljupcima si vratila sazvežđa,
i svojim plesom si donela vazduh.
I nikada to nemoj da zaboraviš!

Ja sam okružen smrću,
i pijem mnogo,
prespavao sam čitave dane,
i nedelje,
mesece,
ali ne brini se,
neozbiljan sam i smejem se,
jer to je sve što umem da budem,
sve što jesam.

A to je bolje nego ljudi napolju.

Olakšanje

Smrt je svuda oko nas,
i svakodnevno je prisutna,
ali ne primećujemo je,
ignorišemo je,
da nas ne bi sputala,
dok se krećemo ka gore i pokušavamo.
Tuđe smrti su kao,
grmljavina i sevanje,
u daljini.
Ne obraćamo pažnju na to,
ne tiče nas se.
Ali drugačije je,
kada je to neko nama blizak,
kad je grmljavina iznad nas,
i onda munja opali po nama ili pored.

Smejem se Suncu,
i ono uzvraća,
posle dugo vremena i oblaka,
ali svet se konstantno trudi,
da mi da do znanja da sam prolazan,
i da ne mogu da budem srećan dugo.

Klonim se priča o smrti,
ne prolazim pored groblja,
ne odlazim na sahrane,
odbijam da razmišjam o prolaznosti,
ali,
sada stojim na groblju,
pijan od jutros,
ortak pored mene je na lekovima,
a naš ortak je u sanduku,
ispred nas,
mlađi od nas,
sada i mudriji od nas.
Masa ljudi,
koja stoji oko njegovog groba,
gleda u tu rupu,
jedinu sigurnu stvar koju će dobiti,
posle svojih hodajućih smrti.
Naš ortak je dobio otrcani govor,
nekog matorog lika,
za zbogom,
toliko pesimističan i siv govor,
da mi se smučilo sve.
Taj matori može da mu bude koji god rod,
ali ako je održao onakav govor,
ja tvrdim da nikada nije poznavao preminulog.

Ti ljudi ne shvataju,
da on više nikada neće umirati,
i što je najvažnije,
neće više gledati gomilu šetajućih smrti,
u ljudima koje znam da nije voleo,
jer mi je rekao to,
a sada su mu oni došli na sahranu,
plaču,
i pišu koliko im nedostaje,
i kakav je čovek bio.
Nepodnošljivi su,
a on ih neće više gledati.
Kakvo olakšanje za tebe, brate...

Tačdaun

Jebem ti,
bio si takav iritantni klinac,
kad sam te upoznao.
Ali smo samo to, ustvari i bili,
klinci.
A postao si jedan od retkih ljudi,
sa kojima sam mogao i želeo,
da komuniciram na dnevnoj bazi,
ili popijem pivo,
a to je nešto,
jer sam ja tvrdoglav, sumnjičav i naporan,
probirljiv,
i težak sam u pičku materinu.

Sad bih ti rekao da si glup,
jebote kako si glup!
A ti bi se nacerio,
kroz naočare.
Pitao si me jednom, iz zezanja,
da li ćeš dobiti pesmu,
iako nisi riba,
a ja sam ti rekao da odjebeš,
a sad dobijaš pesmu,
a nisi trebao,
bar ne još.
Nisi nijednom bio na mom čitanju,
poslednji put si krenuo na čitanje,
ali te privela policija,
i smejao sam se,
i rekao sam da nema veze,
jer će ih biti još mnogo.
Nisam ni razmišljao,
da ti nećeš više moći da dođeš.
Ali postaćeš deo njih sad,
hteo ti to ili ne.

Svakom potencijalnom samoubici,
sada bih razvalio šamarčinu,
zbog tebe,
jer ti nisi bio taj slabić,
znao si da samo ovde i sada,
ima riba, njihovih guzica i poljubaca,
američkog fudbala, teretane,
piva sa ortacima, proleća...
I znam i viđam toliko ljudi,
koji odbacuju život,
i koji bi trebalo da su pod zemljom,
pa gde si ti onda požurio jebote?

Ja i dalje nisam ukapirao da više nisi ovde,
i čekam te da mi se javiš,
i kažeš kako si nas sve zajebao,
da je sve samo jako glupa šala.
Čekam da mi javiš kako ti je bilo za vikend,
i šta sad kaže ona devojka,
koja je varala momka s tobom.
Gle,
znam da sam ti prošle godine rekao,
da ćemo se čuti čim pojedem nešto,
i da se nismo čuli mesec dana,
ali znaš da sam bio sjeban tad,
da sam samo pio i da nisam jeo,
zbog te devojke kod koje sam išao vozom.
Nemoj da me zajebavaš da se više nećemo čuti.

Ja volim vozove,
i sad više neću voleti vozove,
zbog tebe,
i stalno imam neku unutrašnju krizu,
a sad počinjem da posmatram sitne stvari,
postaću ozbiljan,
brate, nisi na taj način trebao da me motivišeš...
I rekao sam ti da ne podnosim,
i mrzim sahrane,
da ne znam kako da se ponašam tamo,
i bio si mlađi od mene,
nisam ni mislio da ću biti na tvojoj.

Pre samo par dana smo pili pivo,
ispričao sam ti šta planiram,
sa svojim pisanjem i čitanjem,
rekao si da jedva čekaš da obiđemo,
Hrvatsku, Bosnu, Crnu Goru...

Zašto se više ne obruši taj osećaj da nisi tu,
jer ja toga još nisam svestan.
Kažem ti,
znam toliko kučkinih sinova i kćeri,
koji bi trebalo da su pod zemljom,
a da ti budeš ovde umesto njih,
i da odemo na pivo,
i pričamo gluposti,
koje imaju više života u sebi,
nego čitave njihove fekalije,
koje zovu životima.

Igra je tek počela,
nisi trebao tako brzo da je napustiš,
ima još mnogo krvi i znoja da se propiša,
ali ti se nećeš mučiti više.
Napolju je toplo i sve je zeleno,
i ribe nose kratke i uske stvari,
ptice pevaju,
znam da ti se kenja od moje poezije,
ali sad si deo nje haha!
I ne budi nestrpljiv,
videćemo se ponovo,
moram prvo da postignem svoj,
tačdaun.

Marku Pekoviću - Peki
24.4.1997 - 2.4.2016.

Zalazak

Priroda je ponovo živa,
i zelena,
a Sunce sve ljude,
češe po licu,
govori im da ožive,
ali većina to nažalost ne oseti.
Devojke oblače tanke, kratke ili uske stvari,
i ja ih gledam kroz tamna stakla naočara,
neopaženo,
i malopre sam sedeo u društvu,
tu je bila jedna devojka,
i njene butine u kratkoj suknji.

Gundelji zuje naokolo,
kao pokvarene stone lampe,
lete i lupaju se o stvari,
kao mladi ljudi,
prvi put zaljubljeni.
Ja sedim između svih ovih zgrada,
deca trče za loptom,
a dve debele, glupe, stranačke aktivistkinje,
ne znaju da pritisnu dugme,
da bi izašle iz zgrade.

I pitam se zašto to rade,
kad su i oni nekad trčali za loptom,
ali sada ih neko dresira,
kao kučiće,
a sada bi mogli jednostavno,
da bace te stranačke papire u smeće,
da sednu i pozdrave Sunce,
koje ih češe po licu,
ali njima je,
izgleda,
odavno zašlo.