Zalazak

Priroda je ponovo živa,
i zelena,
a Sunce sve ljude,
češe po licu,
govori im da ožive,
ali većina to nažalost ne oseti.
Devojke oblače tanke, kratke ili uske stvari,
i ja ih gledam kroz tamna stakla naočara,
neopaženo,
i malopre sam sedeo u društvu,
tu je bila jedna devojka,
i njene butine u kratkoj suknji.

Gundelji zuje naokolo,
kao pokvarene stone lampe,
lete i lupaju se o stvari,
kao mladi ljudi,
prvi put zaljubljeni.
Ja sedim između svih ovih zgrada,
deca trče za loptom,
a dve debele, glupe, stranačke aktivistkinje,
ne znaju da pritisnu dugme,
da bi izašle iz zgrade.

I pitam se zašto to rade,
kad su i oni nekad trčali za loptom,
ali sada ih neko dresira,
kao kučiće,
a sada bi mogli jednostavno,
da bace te stranačke papire u smeće,
da sednu i pozdrave Sunce,
koje ih češe po licu,
ali njima je,
izgleda,
odavno zašlo.