Olakšanje

Smrt je svuda oko nas,
i svakodnevno je prisutna,
ali ne primećujemo je,
ignorišemo je,
da nas ne bi sputala,
dok se krećemo ka gore i pokušavamo.
Tuđe smrti su kao,
grmljavina i sevanje,
u daljini.
Ne obraćamo pažnju na to,
ne tiče nas se.
Ali drugačije je,
kada je to neko nama blizak,
kad je grmljavina iznad nas,
i onda munja opali po nama ili pored.

Smejem se Suncu,
i ono uzvraća,
posle dugo vremena i oblaka,
ali svet se konstantno trudi,
da mi da do znanja da sam prolazan,
i da ne mogu da budem srećan dugo.

Klonim se priča o smrti,
ne prolazim pored groblja,
ne odlazim na sahrane,
odbijam da razmišjam o prolaznosti,
ali,
sada stojim na groblju,
pijan od jutros,
ortak pored mene je na lekovima,
a naš ortak je u sanduku,
ispred nas,
mlađi od nas,
sada i mudriji od nas.
Masa ljudi,
koja stoji oko njegovog groba,
gleda u tu rupu,
jedinu sigurnu stvar koju će dobiti,
posle svojih hodajućih smrti.
Naš ortak je dobio otrcani govor,
nekog matorog lika,
za zbogom,
toliko pesimističan i siv govor,
da mi se smučilo sve.
Taj matori može da mu bude koji god rod,
ali ako je održao onakav govor,
ja tvrdim da nikada nije poznavao preminulog.

Ti ljudi ne shvataju,
da on više nikada neće umirati,
i što je najvažnije,
neće više gledati gomilu šetajućih smrti,
u ljudima koje znam da nije voleo,
jer mi je rekao to,
a sada su mu oni došli na sahranu,
plaču,
i pišu koliko im nedostaje,
i kakav je čovek bio.
Nepodnošljivi su,
a on ih neće više gledati.
Kakvo olakšanje za tebe, brate...