Ako ti kažem da te volim

- Draga -
reći ću,
provlačeći prste kroz tvoju dugu kosu,
jer znam koliko voliš to,
koliko malo muškaraca radi to,
i koliko si lepa dok uživaš u tome.
- Draga -
reći ću,
i tu ću stati.
Reči neće ići dalje.
Ako budem hteo da ti kažem da te volim,
zadrhtaće mi usne,
i nasmejaću se uz izdah.
Ti ćeš tražiti da nastavim,
tvoje oči će tražiti,
moraću da ih izbegnem tada,
gledaću u svoje patike,
kao neko stidljivo dete,
krivo za svoje postupke.

Ako ti kažem da te volim,
biće to tiho,
ali toliko glasno,
da će nadjačati sve stadione,
i svaku muziku,
odjekivaće kroz sve pećine,
i tunele,
odjekivaće u mom stomaku,
do stratosfere,
sateliti će uhvatiti te reči,
biće na svim frekvencijama.
Prekinuće ljude u molitvi,
na radnim mestima,
u toaletu čak,
usred pljačkanja banke,
seksa,
jela,
poljupca.

Ako ti kažem da te volim,
postaće jako toplo,
oznojiće mi se dlanovi,
i čelo,
ali naježiću se kao da je napolju minus.
U isto vreme nastupiće ledeno doba,
i efekat staklene bašte,
efekat tih reči zbunio bi Milutina Milankovića.
Ajnštajn bi, sa druge strane,
bio veoma ponosan na teoriju relativiteta,
jer bi izgovaranje tih reči trajalo dugo,
a nekome bi prošle samo sekunde.

Ako ti kažem da te volim,
objavio bih rat Darvinu,
i Frojdu.
Oni imaju čitave vojske svojih majmuna,
i svojih bezosećajnih seks-mašina,
ja bih morao da se nadam,
da ću imati tebe za svog saveznika,
u suprotnom ću biti poražen,
i ponovo ću biti kažnjen,
od strane bogova,
da nosim svet na ramenima.

Ako ti kažem da te volim,
rasparčaće se Pangea kakvu danas poznajemo,
proradiće vulkani,
desiće se zemljotresi,
uzburkaće se okeani,
lansiranje ovih reči,
čovečanstvo će shvatiti kao pretnju,
Severna Koreja će lansirati rakete,
Rusija će lansirati rakete,
Amerika, Indija, Kina,
nastaće opšta panika,
molim te, ne paniči,
imaćemo divan vatromet.

Ako ti kažem da te volim,
ove reči zbuniće sve moderne naučnike,
tvrdiće da su pronašli novu galaksiju,
i to na Zemlji,
i nećemo moći da dokažemo,
da smo je ti i ja prvi pronašli,
da smo je stvorili.
Moraćeš da me sakriješ od njih,
u neku kovrdžu,
ili u svoju neurednu punđu,
u svoje oko,
u zagrljaj,
svoju malu šaku,
ili zadnji džep.
Tebi neće nauditi,
ali ako me pronađu ubiće me,
ili će me vratiti mojoj kazni.

Ako ti kažem da te volim,
to će značiti da ću osloboditi svoju pticu,
iz kaveza,
koji je načinjen od rebara i grudne kosti,
to će značiti da je srušen moj zid,
ostaću nag,
ostaću bez oklopa,
umreću nekoliko puta,
u prošlom,
ovom,
i budućem životu.
Ostaću ranjiv,
smrtan.
Oni bi ti rekli da pucaš,
i ja bih s osmehom gledao,
kako me ubijaš.
Kakva slatka smrt,
pomislio bih,
kada imaš nekoga zbog koga umireš,
da te konačno ubije.

Ako ti kažem da te volim,
biće to teško.
Kao da te obaveštavam,
da bolujem od neizlečive bolesti,
da imam sidu, rak,
da me šalju u rat,
kao kada bi trebalo da ti kažem zbogom.

Ako ti kažem da te volim,
pesme će se okrenuti protiv mene,
jer će smatrati da samo njima to smem da govorim,
devojke će se okrenuti od mene,
jer bi sve one htele da se o njima piše,
duša će se okrenuti protiv mene,
jer će biti besna što je tek tako dajem nekome.
Ljudi će biti razočarani,
jer nisam egoista, šovinista i ženomrzac kakvog su očekivali,
i zapravo volim nekoga pre sebe.
Moraćeš da me kriješ od svojih bivših momaka,
svoje braće,
svoje tetke,
roditelja.
Dovešću i tebe i sebe,
u opasnost,
ako ostali saznaju da su ove reči izgovorene.

Zato,
- draga -
reći ću i osmehnuću se,
- ništa. -

Furija, Razjareni bik i čekanje (tebe ili smrtne kazne za zločin protiv čovečnosti i planete)

Baš je pijan ovaj u ogledalu,
mislio sam dok sam bio u wc-u birtije,
i mislio sam kako te uvek tražim.
Tražim te u snovima,
u pesmama,
svojim i tuđim.
Čekam telefonski poziv,
poruku,
bilo šta,
a za to vreme tražim te po sobama,
malim, pretoplim,
dok se znojim pijan,
a čuje se pucketanje parketa dok hodam,
kao onaj put,
kada nisam želeo da se popnem u sobu na tavanu,
nego sam hteo da se ljubimo što duže,
a niko za nas ne sme da sazna.
Hteo sam da provedem što više vremena,
licem u tvojoj kosi,
i nosem na tvom vratu,
na toj hladnoj autobuskoj stanici.
I onu ženu,
slučajnu prolaznicu,
uplašio sam,
mislila je da sam klošar, narkoman ili pijanac,
koji sedi na hladnom betonu u 4 ujutru,
ali se sva raznežila kad se približila,
i videla tebe u mom zagrljaju,
toliko sitnu da se nisi videla od mojih pleća,
i mojih ramena.

Nisam se osećao kao muškarac,
dok si se približavala,
smeškala se,
šaputala i uvijala se ispod moje ruke,
do mojih grudi,
koje su se brzo podizale i spuštale,
kao talasi.
Džaba ova brada i široka ramena,
i velika leđa i moje krupne, muške grudi,
i mojih dva metra.
Osećao sam se kao dečak,
prvi put nasamo sa devojkom,
a toliko njih je prošlo do sad.
Osetio sam se uplašeno,
i zbunjeno,
nervozno,
nisam smeo da te pogledam,
pevušio sam pesmu i gledao ispred sebe,
ali sam zaboravio reči,
a to je nemoguće,
jer je to bila ćaletova omiljena pesma,
i znam je od svoje četvrte godine,
zaboravio sam kako da se ljubim,
kada uopšte treba da te poljubim,
ali uradila si to umesto mene.

I sad čekam.

Ja ću ostati ovde,
pomirio sam se s time,
svi žele negde da odu,
trava je uvek zelenija na drugom mestu.
I ti ćeš želeti da odeš negde,
u tvojoj lepoj glavi,
stvoriće se neko mesto,
neko strano i romantično,
i možda ćeš da mi pričaš o drugim gradovima,
a ja ću te samo površno slušati,
jer ću te više gledati,
i pošto se osećam kao dečak,
biću ljubomoran.
Ljubomoran što želiš negde da odeš,
a tamo negde nisam ja,
tamo negde su muškarci,
oni imaju uređenu bradu,
i zgodni su,
imaju lepše zube od mene,
i imaju manji stomak od mene,
lepši su.

Možda razmišljaš o Parizu,
ali uništiću kafiće i sobice,
koje gledaju na Ajfelov toranj,
dići ću u vazduh tu gomilu prostog gvožđa,
osvetljenu noću,
isprskaću bojom ceo Luvr,
prokleti Luvr.
Pariz će posle mene,
izgledati kao u filmu La Haine.
Biću Vinsent i naći ću pištolj,
magnum 357,
biće nereda na ulicama, biće haosa,
odustaćeš od Pariza.
Zašto bi te zanimao sever?
Tamo je ledara,
i noć traje pola godine,
ali imam rešenje za osvetljenje,
zapaliću norvešku šumu,
ma zapaliću celu skandinavsku šumu,
onda im neće biti hladno ni mračno.
Moguće je opasati ceo Kineski zid eksplozivom,
izvolite Huni,
sada imate prolaz ka Kini,
trijumfalno ujašite u Kinu.
Na Maldive i sva tropska ostrva treba prosuti naftu,
i zapaliti, naravno.
Sručiti neki cunami na Lisabon,
i Majorku i Barselonu,
i Kubu..
Ne, ostavićemo Kubu, ja volim Kubu.
Sve zasluge će pokupiti ISIS,
perfektan plan.

Ako samo pomisliš na Italiju i Englesku...
Napuniti Koloseum gladijatorima i gladnim lavovima,
pustiti ih na ulice,
pustiti legije da u formacijama prolaze,
nahuškati ih na fašiste i navijače Lacija.
A Englesku će potopiti biblijska kiša od 40 dana i 40 noći.

Ljubomoran sam na sve,
nikada nisam bio ljubomoran.
Ja sam papa Grugur IX,
izvršiću inkviziciju nad svim pesnicima,
nad njihovim pesmama u kojima bi mogla da se pronađeš.
Spaliću pesme Marka Tomaša, Zvonka Karanovića,
Srđana Knjeginjića, Igora Varge,
Dejana Popovića, Milana Mažibrade...
Mažibradu mogu i da ubijem.
Mogao sam da ga ubijem dok smo sedeli za šankom,
ili dok je spavao u krevetu do mog i pijan se znojio.
Ako ti se dopadne Turska,
postaću sultan Murat II,
biće ponovo danak u krvi.
Nekoliko stotina pesnika,
moraće da se odreknu pesama,
postaće obični ljudi.

Ja čekam.
Ja gorim.

Ja sam Robert De Niro,
ja sam Razjareni Bik Martina Skorsezea,
ne, ja sam Hemingvejev bik na koridi.
Ja sam pastuv na koga se kladio,
matori amerikanac nemačkog porekla iz Andernaha,
ja sam hispanoamerički bokser na koga se kladio.
Ja sam najveći,
ja sam jedini,
ja sam pesnice Muhameda Alija,
ja sam Majk Tajson,
slavljen Alah!
Ja sam Vlada Kličko,
с нами Бог!

Trebaće im vremena da otkriju da to nije ISIS,
dok ih budu bombardovali,
a ja ću za to vreme bombardovati šta je ostalo od Amazona,
i ruske tundre,
aktiviraću sve vulkane na Islandu,
Grimsvetn, Ejafjadlajekidl,
(makar slomio jezik dok ih izgovaram)
aktiviraću vulkane Jave i Sumatre, Krakatau,
Meksika, Popokatepetl,
Vezuv i Etnu u Italiji.
A kada me pronađu,
biće to za nekim šankom,
i sudiće mi za najveći zločin protiv čovečnosti i planete.
Pre nego što me ubiju,
tim psihijatara i psihologa,
psihoanalitičara i sociologa,
proučavaće me.
Pitaće me zašto sam to uradio,
a ja ću im reći:
nisam mogao da se setim,
koje boje je bio njen šorts,
u kom je hodala po kući.
I još:
Predugo čekam.

Bilo mi je žao Edija

Ustao sam u kasno podne,
otišao sam na porodični ručak,
i to mi je bio prvi obrok danas.
Za ručak je bilo pile sa krompirom,
i mnogo neke interne šale,
a uvek mi prija to sa porodične strane.
Gledali smo stare albume sa fotografijama,
na kojima smo bili mlađi,
i izgledali smo lepo,
i bili smo veseli,
svaki osmeh na fotografiji je spontan,
i iskren.

Majka je spomenula devojke svog brata,
mog ujaka,
pre ujne,
i spomenula jedini svoj izlazak sa muškarcem,
koji nije moj otac.
Zvao se Edi,
pitao sam da li možda ima sina,
jer mi je prezime zvučalo poznato.
Nema decu,
i moj otac dodao je:
i stalno je pijan.

Izašli su na piće,
i kada je trebalo da se plati,
Edi se pipao po džepovima,
i rekao da je zaboravio novčanik,
na klaviru.
Moja majka platila je i rekla da nema problema.
Sledeći put izašli su u baš dugu šetnju,
i moja majka pitala je Edija,
zašto ne bi seli negde na piće,
već mnogo šetaju.
A Edi je kroz kiseo osmeh rekao:
naravno, samo da prošetamo još malo.

Majka je tu završila priču,
i rekla kroz podsmeh:
taj nikada nije imao pare.
Ja sam se sledio,
i preselo mi je pile i krompir,
ja takođe volim duge šetnje,
i molim se svim božanstvima sveta ponekad,
da devojka takođe voli šetnje,
jer i ja često nemam novac.

Jako sam se rastužio,
jer moja majka ima ćaleta,
i mene i mog mlađeg brata,
i sestre i braću,
i porodicu čije se porodično stablo,
grana kao platani ispred naše zgrade.
Edi je ostao sam.

Majka je slomila srce i Ediju i meni,
nisam je osuđivao,
ali bilo mi je žao Edija.

Zemlja je okrugla i jako teška

Tek što sam naučio da pomeram ruke i noge,
prohodao sam,
i padovi su pretpostavljam boleli.
Slikovnice sam umeo da prepričavam,
deci u vrtiću za vreme spavanja,
a majka mi je pevala svaku noć,
pred spavanje.
Crtane filmove znao sam napamet,
a ćale i ja bili smo dobar tandem,
igrajući segu i sklapajući lego.
Naučio sam da me vole majka i otac,
i Bog,
umro je zbog mene na krstu.
Znao sam dobro da crtam,
upijao sam grčke mitove,
i znao sve o dobu krede i jure.

I tek što sam to saznao,
već sam bio prinuđen da učim brojeve,
i slova.
A nisam voleo brojeve,
i nisam umeo sa njima,
ni sad ih ne volim,
i ne umem sa njima.
Mislio sam da je to to,
ali nije bilo to TO,
morao sam da učim o delovima sveta,
koje nikada nisam video,
a pitanje je da li ću ikada videti,
i ko je živeo ovde pre mene,
i pre tebe,
i s kim su ratovali i datume,
opet gomila brojeva,
ali datume pamtim baš dobro.

Devojčice su bića sa druge planete,
i imaju duge kose,
ili ispletene kikice,
zavezane repove,
imaju đavolje rogove ispod sjajne kose,
i đavolje repove,
ispod suknjica,
i farmerki.
Ako je Bog muško,
đavo je sigurno žensko,
mislio sam.
Nisam baš dugo umeo da pričam sa njima,
samo bih ih povukao za kosu ponekad,
ili ih prosto izbegavao,
a kad sam pokušao da pričam,
već sam morao da naučim kako da se ljubim,
i da ne pričam u toku poljupca,
ali imao sam toliko toga da im kažem.
I koliko je tužno to,
što već moraš da naučiš kako da ih zadovoljiš,
seksualno, mislim,
a dobro, i drugačije,
već moraš da naučiš da je klitoris gore,
i gde su erogene zone,
i da se sva naježi kad je poljubiš u vrat,
ili između grudi,
i ponovo ćeš da je vučeš za kosu,
i udariš je,
ali sada to traži,
pre joj je smetalo.

Kada vidiš leš komšije,
sa prosutim mozgom po ulazu,
i krvavu saobraćajku,
i drugara mlađeg od tebe dve godine,
u kovčegu,
ispred tebe,
kada živiš dve godine,
bez novca, novih stvari,
kada se zadužuješ za novac i grebeš za cigare i pivo,
i vidiš samo beli bljesak,
posle pet udaraca u vilicu i lice,
i bokser u potiljak,
i gomilu ljudi koji će samo postojati i umreti,
i folirati se,
i još brdo stvari za samo 20 godina,
jako je glupo kada te  poznanik pita zašto piješ od 15. godine.

I da,
svi oni delovi sveta sa karte,
i iz knjige,
i svi ti ljudi,
o kojima sam morao da učim,
možda izgledaju ravno i pljosnato,
na zidu,
i lako za nositi,
samo nisam znao da ću sve to nositi na leđima,
i da uopšte nije lako,
ali naučio sam kako.

Ja (ne)ću umreti

Pa ja ću umreti,
pomislio sam,
nakon gledanja filma Sabirni centar.
Svi ćemo umreti,
i ti,
i on, ona,
to i vrapci znaju.
Samo ne treba umreti pre fizičke smrti,
to je bitno.
Ne možeš odavde sa svojih sto kila,
ne možeš peške, ni kolima,
ne možeš da poneseš mačku,
ni mečku,
ni najnoviji bmw,
ni zlatni sat,
ništa osim sebe.

Nisam mogao da zaspim,
naravno,
i onda mi je došlo.
Posle mog odlaska,
možda me nećeš naći u bibliotekama,
nećeš moći da me nađeš u čitankama,
ni u lektirama,
možda ni na fakultetima.
Ja neću imati spomenik,
sem nadgrobnog,
neću dobiti ni ulicu,
neće nazvati nijedan festival po meni.
Ne verujem da ću biti u aleji zaslužnih građana.

Ali gle,
razvedrio sam se,
možeš me naći u mom gradu.
Na Kotežu 2,
njegovom prašnjavom terenu,
i među redovima zgrada,
možda će odzvanjati moj smeh.
Na Tesli, Sodari, Strelištu, Kotežu 1,
u drugim gradovima,
na železničkim stanicama,
gde sam spustio torbu da obrišem znojavo čelo,
ili na plaži,
gde su ostali moji i njeni koraci.
Naći ćeš me u srcu neke devojke,
ili njene drugarice,
ili u srcima nekih ljudi,
možda i u njihovim psovkama.
Možda umrem mlad,
i možeš me naći u nekim knjigama,
ili prosto na ulicama.
Tamo gde sam zastao da ubijem komarca na nozi,
da zavežem pertlu.
Možeš me naći u kritikama Vide Ognjenović,
kako govori da kopiram,
nekog tamo amerikanca,
nemačkog porekla iz Andernaha,
ili u priči nezadovoljnih urednica,
koje misle da sam nabeđen,
a ja mislim da su one dobre ribe dok se smejem pijan.

Stvarno,
možeš me naći u njenom pramenu kose,
na njenim usnama,
u povetarcu koji donosi miris kiše.
Ja ću živeti u tebi,
i svuda,
volim život,
odavde mi se ne ide.

Ja neću umreti.