Ja (ne)ću umreti

Pa ja ću umreti,
pomislio sam,
nakon gledanja filma Sabirni centar.
Svi ćemo umreti,
i ti,
i on, ona,
to i vrapci znaju.
Samo ne treba umreti pre fizičke smrti,
to je bitno.
Ne možeš odavde sa svojih sto kila,
ne možeš peške, ni kolima,
ne možeš da poneseš mačku,
ni mečku,
ni najnoviji bmw,
ni zlatni sat,
ništa osim sebe.

Nisam mogao da zaspim,
naravno,
i onda mi je došlo.
Posle mog odlaska,
možda me nećeš naći u bibliotekama,
nećeš moći da me nađeš u čitankama,
ni u lektirama,
možda ni na fakultetima.
Ja neću imati spomenik,
sem nadgrobnog,
neću dobiti ni ulicu,
neće nazvati nijedan festival po meni.
Ne verujem da ću biti u aleji zaslužnih građana.

Ali gle,
razvedrio sam se,
možeš me naći u mom gradu.
Na Kotežu 2,
njegovom prašnjavom terenu,
i među redovima zgrada,
možda će odzvanjati moj smeh.
Na Tesli, Sodari, Strelištu, Kotežu 1,
u drugim gradovima,
na železničkim stanicama,
gde sam spustio torbu da obrišem znojavo čelo,
ili na plaži,
gde su ostali moji i njeni koraci.
Naći ćeš me u srcu neke devojke,
ili njene drugarice,
ili u srcima nekih ljudi,
možda i u njihovim psovkama.
Možda umrem mlad,
i možeš me naći u nekim knjigama,
ili prosto na ulicama.
Tamo gde sam zastao da ubijem komarca na nozi,
da zavežem pertlu.
Možeš me naći u kritikama Vide Ognjenović,
kako govori da kopiram,
nekog tamo amerikanca,
nemačkog porekla iz Andernaha,
ili u priči nezadovoljnih urednica,
koje misle da sam nabeđen,
a ja mislim da su one dobre ribe dok se smejem pijan.

Stvarno,
možeš me naći u njenom pramenu kose,
na njenim usnama,
u povetarcu koji donosi miris kiše.
Ja ću živeti u tebi,
i svuda,
volim život,
odavde mi se ne ide.

Ja neću umreti.