Baš je pijan ovaj u ogledalu,
mislio sam dok sam bio u wc-u birtije,
i mislio sam kako te uvek tražim.
Tražim te u snovima,
u pesmama,
svojim i tuđim.
Čekam telefonski poziv,
poruku,
bilo šta,
a za to vreme tražim te po sobama,
malim, pretoplim,
dok se znojim pijan,
a čuje se pucketanje parketa dok hodam,
kao onaj put,
kada nisam želeo da se popnem u sobu na tavanu,
nego sam hteo da se ljubimo što duže,
a niko za nas ne sme da sazna.
Hteo sam da provedem što više vremena,
licem u tvojoj kosi,
i nosem na tvom vratu,
na toj hladnoj autobuskoj stanici.
I onu ženu,
slučajnu prolaznicu,
uplašio sam,
mislila je da sam klošar, narkoman ili pijanac,
koji sedi na hladnom betonu u 4 ujutru,
ali se sva raznežila kad se približila,
i videla tebe u mom zagrljaju,
toliko sitnu da se nisi videla od mojih pleća,
i mojih ramena.
Nisam se osećao kao muškarac,
dok si se približavala,
smeškala se,
šaputala i uvijala se ispod moje ruke,
do mojih grudi,
koje su se brzo podizale i spuštale,
kao talasi.
Džaba ova brada i široka ramena,
i velika leđa i moje krupne, muške grudi,
i mojih dva metra.
Osećao sam se kao dečak,
prvi put nasamo sa devojkom,
a toliko njih je prošlo do sad.
Osetio sam se uplašeno,
i zbunjeno,
nervozno,
nisam smeo da te pogledam,
pevušio sam pesmu i gledao ispred sebe,
ali sam zaboravio reči,
a to je nemoguće,
jer je to bila ćaletova omiljena pesma,
i znam je od svoje četvrte godine,
zaboravio sam kako da se ljubim,
kada uopšte treba da te poljubim,
ali uradila si to umesto mene.
I sad čekam.
Ja ću ostati ovde,
pomirio sam se s time,
svi žele negde da odu,
trava je uvek zelenija na drugom mestu.
I ti ćeš želeti da odeš negde,
u tvojoj lepoj glavi,
stvoriće se neko mesto,
neko strano i romantično,
i možda ćeš da mi pričaš o drugim gradovima,
a ja ću te samo površno slušati,
jer ću te više gledati,
i pošto se osećam kao dečak,
biću ljubomoran.
Ljubomoran što želiš negde da odeš,
a tamo negde nisam ja,
tamo negde su muškarci,
oni imaju uređenu bradu,
i zgodni su,
imaju lepše zube od mene,
i imaju manji stomak od mene,
lepši su.
Možda razmišljaš o Parizu,
ali uništiću kafiće i sobice,
koje gledaju na Ajfelov toranj,
dići ću u vazduh tu gomilu prostog gvožđa,
osvetljenu noću,
isprskaću bojom ceo Luvr,
prokleti Luvr.
Pariz će posle mene,
izgledati kao u filmu La Haine.
Biću Vinsent i naći ću pištolj,
magnum 357,
biće nereda na ulicama, biće haosa,
odustaćeš od Pariza.
Zašto bi te zanimao sever?
Tamo je ledara,
i noć traje pola godine,
ali imam rešenje za osvetljenje,
zapaliću norvešku šumu,
ma zapaliću celu skandinavsku šumu,
onda im neće biti hladno ni mračno.
Moguće je opasati ceo Kineski zid eksplozivom,
izvolite Huni,
sada imate prolaz ka Kini,
trijumfalno ujašite u Kinu.
Na Maldive i sva tropska ostrva treba prosuti naftu,
i zapaliti, naravno.
Sručiti neki cunami na Lisabon,
i Majorku i Barselonu,
i Kubu..
Ne, ostavićemo Kubu, ja volim Kubu.
Sve zasluge će pokupiti ISIS,
perfektan plan.
Ako samo pomisliš na Italiju i Englesku...
Napuniti Koloseum gladijatorima i gladnim lavovima,
pustiti ih na ulice,
pustiti legije da u formacijama prolaze,
nahuškati ih na fašiste i navijače Lacija.
A Englesku će potopiti biblijska kiša od 40 dana i 40 noći.
Ljubomoran sam na sve,
nikada nisam bio ljubomoran.
Ja sam papa Grugur IX,
izvršiću inkviziciju nad svim pesnicima,
nad njihovim pesmama u kojima bi mogla da se pronađeš.
Spaliću pesme Marka Tomaša, Zvonka Karanovića,
Srđana Knjeginjića, Igora Varge,
Dejana Popovića, Milana Mažibrade...
Mažibradu mogu i da ubijem.
Mogao sam da ga ubijem dok smo sedeli za šankom,
ili dok je spavao u krevetu do mog i pijan se znojio.
Ako ti se dopadne Turska,
postaću sultan Murat II,
biće ponovo danak u krvi.
Nekoliko stotina pesnika,
moraće da se odreknu pesama,
postaće obični ljudi.
Ja čekam.
Ja gorim.
Ja sam Robert De Niro,
ja sam Razjareni Bik Martina Skorsezea,
ne, ja sam Hemingvejev bik na koridi.
Ja sam pastuv na koga se kladio,
matori amerikanac nemačkog porekla iz Andernaha,
ja sam hispanoamerički bokser na koga se kladio.
Ja sam najveći,
ja sam jedini,
ja sam pesnice Muhameda Alija,
ja sam Majk Tajson,
slavljen Alah!
Ja sam Vlada Kličko,
с нами Бог!
Trebaće im vremena da otkriju da to nije ISIS,
dok ih budu bombardovali,
a ja ću za to vreme bombardovati šta je ostalo od Amazona,
i ruske tundre,
aktiviraću sve vulkane na Islandu,
Grimsvetn, Ejafjadlajekidl,
(makar slomio jezik dok ih izgovaram)
aktiviraću vulkane Jave i Sumatre, Krakatau,
Meksika, Popokatepetl,
Vezuv i Etnu u Italiji.
A kada me pronađu,
biće to za nekim šankom,
i sudiće mi za najveći zločin protiv čovečnosti i planete.
Pre nego što me ubiju,
tim psihijatara i psihologa,
psihoanalitičara i sociologa,
proučavaće me.
Pitaće me zašto sam to uradio,
a ja ću im reći:
nisam mogao da se setim,
koje boje je bio njen šorts,
u kom je hodala po kući.
I još:
Predugo čekam.
mislio sam dok sam bio u wc-u birtije,
i mislio sam kako te uvek tražim.
Tražim te u snovima,
u pesmama,
svojim i tuđim.
Čekam telefonski poziv,
poruku,
bilo šta,
a za to vreme tražim te po sobama,
malim, pretoplim,
dok se znojim pijan,
a čuje se pucketanje parketa dok hodam,
kao onaj put,
kada nisam želeo da se popnem u sobu na tavanu,
nego sam hteo da se ljubimo što duže,
a niko za nas ne sme da sazna.
Hteo sam da provedem što više vremena,
licem u tvojoj kosi,
i nosem na tvom vratu,
na toj hladnoj autobuskoj stanici.
I onu ženu,
slučajnu prolaznicu,
uplašio sam,
mislila je da sam klošar, narkoman ili pijanac,
koji sedi na hladnom betonu u 4 ujutru,
ali se sva raznežila kad se približila,
i videla tebe u mom zagrljaju,
toliko sitnu da se nisi videla od mojih pleća,
i mojih ramena.
Nisam se osećao kao muškarac,
dok si se približavala,
smeškala se,
šaputala i uvijala se ispod moje ruke,
do mojih grudi,
koje su se brzo podizale i spuštale,
kao talasi.
Džaba ova brada i široka ramena,
i velika leđa i moje krupne, muške grudi,
i mojih dva metra.
Osećao sam se kao dečak,
prvi put nasamo sa devojkom,
a toliko njih je prošlo do sad.
Osetio sam se uplašeno,
i zbunjeno,
nervozno,
nisam smeo da te pogledam,
pevušio sam pesmu i gledao ispred sebe,
ali sam zaboravio reči,
a to je nemoguće,
jer je to bila ćaletova omiljena pesma,
i znam je od svoje četvrte godine,
zaboravio sam kako da se ljubim,
kada uopšte treba da te poljubim,
ali uradila si to umesto mene.
I sad čekam.
Ja ću ostati ovde,
pomirio sam se s time,
svi žele negde da odu,
trava je uvek zelenija na drugom mestu.
I ti ćeš želeti da odeš negde,
u tvojoj lepoj glavi,
stvoriće se neko mesto,
neko strano i romantično,
i možda ćeš da mi pričaš o drugim gradovima,
a ja ću te samo površno slušati,
jer ću te više gledati,
i pošto se osećam kao dečak,
biću ljubomoran.
Ljubomoran što želiš negde da odeš,
a tamo negde nisam ja,
tamo negde su muškarci,
oni imaju uređenu bradu,
i zgodni su,
imaju lepše zube od mene,
i imaju manji stomak od mene,
lepši su.
Možda razmišljaš o Parizu,
ali uništiću kafiće i sobice,
koje gledaju na Ajfelov toranj,
dići ću u vazduh tu gomilu prostog gvožđa,
osvetljenu noću,
isprskaću bojom ceo Luvr,
prokleti Luvr.
Pariz će posle mene,
izgledati kao u filmu La Haine.
Biću Vinsent i naći ću pištolj,
magnum 357,
biće nereda na ulicama, biće haosa,
odustaćeš od Pariza.
Zašto bi te zanimao sever?
Tamo je ledara,
i noć traje pola godine,
ali imam rešenje za osvetljenje,
zapaliću norvešku šumu,
ma zapaliću celu skandinavsku šumu,
onda im neće biti hladno ni mračno.
Moguće je opasati ceo Kineski zid eksplozivom,
izvolite Huni,
sada imate prolaz ka Kini,
trijumfalno ujašite u Kinu.
Na Maldive i sva tropska ostrva treba prosuti naftu,
i zapaliti, naravno.
Sručiti neki cunami na Lisabon,
i Majorku i Barselonu,
i Kubu..
Ne, ostavićemo Kubu, ja volim Kubu.
Sve zasluge će pokupiti ISIS,
perfektan plan.
Ako samo pomisliš na Italiju i Englesku...
Napuniti Koloseum gladijatorima i gladnim lavovima,
pustiti ih na ulice,
pustiti legije da u formacijama prolaze,
nahuškati ih na fašiste i navijače Lacija.
A Englesku će potopiti biblijska kiša od 40 dana i 40 noći.
Ljubomoran sam na sve,
nikada nisam bio ljubomoran.
Ja sam papa Grugur IX,
izvršiću inkviziciju nad svim pesnicima,
nad njihovim pesmama u kojima bi mogla da se pronađeš.
Spaliću pesme Marka Tomaša, Zvonka Karanovića,
Srđana Knjeginjića, Igora Varge,
Dejana Popovića, Milana Mažibrade...
Mažibradu mogu i da ubijem.
Mogao sam da ga ubijem dok smo sedeli za šankom,
ili dok je spavao u krevetu do mog i pijan se znojio.
Ako ti se dopadne Turska,
postaću sultan Murat II,
biće ponovo danak u krvi.
Nekoliko stotina pesnika,
moraće da se odreknu pesama,
postaće obični ljudi.
Ja čekam.
Ja gorim.
Ja sam Robert De Niro,
ja sam Razjareni Bik Martina Skorsezea,
ne, ja sam Hemingvejev bik na koridi.
Ja sam pastuv na koga se kladio,
matori amerikanac nemačkog porekla iz Andernaha,
ja sam hispanoamerički bokser na koga se kladio.
Ja sam najveći,
ja sam jedini,
ja sam pesnice Muhameda Alija,
ja sam Majk Tajson,
slavljen Alah!
Ja sam Vlada Kličko,
с нами Бог!
Trebaće im vremena da otkriju da to nije ISIS,
dok ih budu bombardovali,
a ja ću za to vreme bombardovati šta je ostalo od Amazona,
i ruske tundre,
aktiviraću sve vulkane na Islandu,
Grimsvetn, Ejafjadlajekidl,
(makar slomio jezik dok ih izgovaram)
aktiviraću vulkane Jave i Sumatre, Krakatau,
Meksika, Popokatepetl,
Vezuv i Etnu u Italiji.
A kada me pronađu,
biće to za nekim šankom,
i sudiće mi za najveći zločin protiv čovečnosti i planete.
Pre nego što me ubiju,
tim psihijatara i psihologa,
psihoanalitičara i sociologa,
proučavaće me.
Pitaće me zašto sam to uradio,
a ja ću im reći:
nisam mogao da se setim,
koje boje je bio njen šorts,
u kom je hodala po kući.
I još:
Predugo čekam.
Нема коментара:
Постави коментар