Detinjstvo u Alfa romeu

Uspavao sam se za ispit,
ćale mi je kenjao,
mislio je da foliram,
ali toliko nezreo nisam,
bio sam umoran i jebiga.
Ceo dan sam slušao majku,
kako priča o računima,
dugovima,
novcu,
i da bih ostao normalan,
zgrabio sam dve knjige sa stola,
i izašao iz stana,
dok je pričala u nedogled.

Razmišljao sam:
čitati prvo Milenu Marković,
ili Rejmonda Karvera,
mnogo poezije čitam u poslednje vreme,
ne ume svako da napiše dobar roman danas.
Sem Mažibrade,
čitaj njegov E moj Astore,
ako već nisi.

Video sam našminkanu devojku u kratkoj suknji,
pa to je Mala Jeca iz kraja,
najslađa devojčica je bila,
naš drugar iz detinjstva,
trčala sa nama,
nosila pištolj na metkiće,
jedina imala loptu za basket,
uzimala bi je od starijeg brata,
Mala Jeca sada stoji na štiklama,
i izgleda kao većina.
- Pa to je Jeca Pereca - rekao sam,
jer smo je tako samo Neca i ja zvali,
i mislila je da sam on,
živi u stanu ispod njegove terase,
sada čeka dečka,
nisam razumeo da li studira,
nisam je video više od 10 godina,
a u istom smo kraju...
Alfa romeo je stao pored ivičnjaka,
ćelavi, stariji lik bio je za volanom,
mahnula mi je,
on me gledao ispod oka,
turirao i gume su zaškripale.

Mala Jeca u Alfa romeu,
više nije mala,
kao da nikada nije bila mala,
više nije moj drugar.
Moje detinjstvo je otišlo u Alfa romeu,
osetio sam se ko kesa,
zabolelo me je nešto,
pregazilo me kao krdo mastodonta.

Razmišljao sam uz bolni osmeh:
nemati novac nije najstrašnija stvar,
nisu ni ti dugovi, računi,
ni uspavati se za ispit,
ni provesti ostatak dana sa knjigom.
Razmišljao sam panično:
meni je dobro,
meni je dobro,
meni je dobro,
zar ne?
Milena?
Rejmonde?
Zar ne?
Zar... ne?

Umesto molitve pre spavanja

Želim ponovo,
u tu malu glavu,
u te sitne podočnjake,
nastale od gledanja crtanih filmova,
pored malog mršavog brata,
u kupaćim gaćama,
u mulj na Beloj steni,
u čamac sa kumom,
na Tamišu,
da skačemo u zelenu vodu,
da izrnonimo alge.
Pored krupnog, visokog ćaleta,
da gledamo kraljevski klub,
debelog Ronalda i ekipu,
pored ćaleta na skijama,
na Zlatiboru,
da stavim svoju sitnu nogu,
u njegove velike otiske u snegu,
kao Simba u Mufasine,
pored nasmejane majke,
na peškiru,
na plaži u Petrovcu,
pored njenog glasa,
pevanja za laku noć,
buđenja sa cvrkutom lasti.
Sve je bila pesma,
sve je bio osmeh,
sve je bio cvrkut.

Umaraju ove prazne flaše,
umaraju ovi prazni pogledi,
umaraju prazni ljudi,
umara prazan dżep,
i prazno srce,
umaraju se roditelji,
umoran sam ja,
mladji brat ne zna,
zašto sam ja počeo da pijem onda,
ne zna da sam mnogo znao,
ne zna da nije zdravo mnogo znati,
dobro je da još ne zna.

Neću ove prazne ljude,
neću zvuk pakovanja tableta,
koje roditelji uzimaju,
neću da su umorni,
ne želim mnogo da pijem,
ne želim da mlađi brat mnogo pije.
Želim tiśinu,
ne želim svađe sa ćaletom,
ne želim da brat pijan govori,
kako će da me izotvara,
da govori to kao nekom nepoznatom na ulici,
ne želim ćaletov udarac prema mom licu,
ne želim tome da se smejem,
a smejem se,
želim da se smejem drugim stvarima.

Ne želim da moram da izađem iz stana posle toga,
i čitam knjigu sam,
da pušim cigare,
i smrzavam se na kiši sam,
a kad dođem u stan,
da svi spavaju,
a ja da ih posmatram dok spavaju,
i pokrijem brata,
i potapšem ga po ramenu,
da izgovaram All the way od Bukovskog,
umesto molitve pre spavanja,
i sutra poljubim majku,
i kažem joj kako je rodila genija,
a sa ćaletom pričam,
kako je nekada driblao debeli Ronaldo.
Amin.

Budi pažljiva

Budi pažljiva,
ako ta tvoja vatrena samotnjačka duša,
popije još nešto,
ako bude sama šetala po mraku,
biću zabrinut.

Neko bi mogao da ti se prišunja,
i odvede te u neku daleku zemlju,
po naređenju nekog kukavičkog kraljevića,
koji to nije mogao sam.
Neko bi mogao da te kidnapuje,
i odvede te u neko pleme,
koje bi pomislilo da si božanstvo,
koje bi žrtvovalo device,
i uzvikivalo tvoje ime pri dizanju u vazduh.

Zabrinut sam,
da bi neko mogao da se zaljubi,
i da te onda sebično zarobi u svojim snovima.
Zabrinut,
da bi neko hteo da uništi nešto tako lepo,
neko ko je gazio cveće,
i lomio grane kao mali.
Zabrinut,
da bi neko mogao prstima,
da ti prolazi kroz dugu kosu,
i tako ukrade sve snove dečaka,
koji se tu sigurno kriju.

 A najviše od svega zabrinut,
da ne upoznaš nekog pesnika,
ti su gori od svih.
Lukavi, slatkorečivi kurvini sinovi,
koji bi mogli da ti posvete pesmu,
ili se prave zabrinuti noću,
i najgore od svega,
da ti izmame osmeh.

Moje patike

Izgledaju baš odrpano,
rekla je mala buržujka.
Ali neverovatno su lake,
rekao sam mirno,
i vezan sam za njih.

Moje patike stare su,
više od četiri godine,
imaju po jednu rupu,
kroz koju osećam banatske vetrove,
kroz koje sam osetio kiše,
i prašinu.
Đon klizi,
izlizan je od guljenja betona,
i šetanja.

Ove patike na sebi imaju,
bivšu Jugoslaviju,
imaju Jadransku,
i Egejsku obalu,
imaju pločnike Rimske republike,
papsku indolgenciju,
i katoličke katedrale,
raznose renesansu iz Ferare,
na piacama Venecije,
raznose banatske pute,
u Santa Mariu Della Sallute.

Prešle su više kilometara,
nego novi automobil tvog tate,
bile su na trotoarima, trgovima,
u blatu, u vodi,
na ulici,
više nego unutra.
Brže su od podgojenih policajaca,
i tiše su od šunjajućih inspektora.

Obišle su toliko,
a najlepše su stajale,
pored mračne reke,
naspram malih, prljavo-belih starki,
koje su morale da se penju na prste,
da bi ona mogla da me poljubi.

Vraćam se brzo

Pio sam kafu,
međutim mnogo je ljudi,
idu tamo vamo,
i onda se unervozim,
znojim,
rekao sam vraćam se brzo,
pa sam otišao u park,
uzeo da čitam pesme Milene Marković,
tu su bila i dečica,
i psi,
pozdinski laveži i graja,
zvuk klizanja niz tobogan.
Došetale su mlade devojke,
u haljinama,
na visokim štiklama,
s dugom kosom.
Pratio ih je fotograf,
pozirale su,
deca su gledala,
prišao mi je Koča,
čovek iz parka,
seo i tražio cigaru.
Pričao je o sestri iz Australije,
koja je završila francusku književnost,
i nekoj devojci iz Rusije,
i deca su sela pored mene,
ponudila me kokicama.

Izvini, Milena,
uzeo sam malo kokica,
dao Koči kintu i poslao ga na kafu,
vraćam ti se,
samo da malo gledam noge,
da ne bude da su šetale kaldrmom,
za dž.