Detinjstvo u Alfa romeu

Uspavao sam se za ispit,
ćale mi je kenjao,
mislio je da foliram,
ali toliko nezreo nisam,
bio sam umoran i jebiga.
Ceo dan sam slušao majku,
kako priča o računima,
dugovima,
novcu,
i da bih ostao normalan,
zgrabio sam dve knjige sa stola,
i izašao iz stana,
dok je pričala u nedogled.

Razmišljao sam:
čitati prvo Milenu Marković,
ili Rejmonda Karvera,
mnogo poezije čitam u poslednje vreme,
ne ume svako da napiše dobar roman danas.
Sem Mažibrade,
čitaj njegov E moj Astore,
ako već nisi.

Video sam našminkanu devojku u kratkoj suknji,
pa to je Mala Jeca iz kraja,
najslađa devojčica je bila,
naš drugar iz detinjstva,
trčala sa nama,
nosila pištolj na metkiće,
jedina imala loptu za basket,
uzimala bi je od starijeg brata,
Mala Jeca sada stoji na štiklama,
i izgleda kao većina.
- Pa to je Jeca Pereca - rekao sam,
jer smo je tako samo Neca i ja zvali,
i mislila je da sam on,
živi u stanu ispod njegove terase,
sada čeka dečka,
nisam razumeo da li studira,
nisam je video više od 10 godina,
a u istom smo kraju...
Alfa romeo je stao pored ivičnjaka,
ćelavi, stariji lik bio je za volanom,
mahnula mi je,
on me gledao ispod oka,
turirao i gume su zaškripale.

Mala Jeca u Alfa romeu,
više nije mala,
kao da nikada nije bila mala,
više nije moj drugar.
Moje detinjstvo je otišlo u Alfa romeu,
osetio sam se ko kesa,
zabolelo me je nešto,
pregazilo me kao krdo mastodonta.

Razmišljao sam uz bolni osmeh:
nemati novac nije najstrašnija stvar,
nisu ni ti dugovi, računi,
ni uspavati se za ispit,
ni provesti ostatak dana sa knjigom.
Razmišljao sam panično:
meni je dobro,
meni je dobro,
meni je dobro,
zar ne?
Milena?
Rejmonde?
Zar ne?
Zar... ne?