Moje patike

Izgledaju baš odrpano,
rekla je mala buržujka.
Ali neverovatno su lake,
rekao sam mirno,
i vezan sam za njih.

Moje patike stare su,
više od četiri godine,
imaju po jednu rupu,
kroz koju osećam banatske vetrove,
kroz koje sam osetio kiše,
i prašinu.
Đon klizi,
izlizan je od guljenja betona,
i šetanja.

Ove patike na sebi imaju,
bivšu Jugoslaviju,
imaju Jadransku,
i Egejsku obalu,
imaju pločnike Rimske republike,
papsku indolgenciju,
i katoličke katedrale,
raznose renesansu iz Ferare,
na piacama Venecije,
raznose banatske pute,
u Santa Mariu Della Sallute.

Prešle su više kilometara,
nego novi automobil tvog tate,
bile su na trotoarima, trgovima,
u blatu, u vodi,
na ulici,
više nego unutra.
Brže su od podgojenih policajaca,
i tiše su od šunjajućih inspektora.

Obišle su toliko,
a najlepše su stajale,
pored mračne reke,
naspram malih, prljavo-belih starki,
koje su morale da se penju na prste,
da bi ona mogla da me poljubi.