Male-velike pobede na kraju dana

Priključujem se čoporima pasa,
i čistačima,
koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru,
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči,
donosi mi mirise iz prošlosti.
Dok ceo grad spava,
moje misli hodaju naokolo,
kao duhovi,
kao ljudi,
koji će za par sati ispuniti svoja mesta,
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali,
i voleli,
a sada su gušeni rukama,
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me kao tup udarac,
činjenica da će većina umreti bez ostvarenih snova,
i u momentu kada živim svoje snove,
zagrlio bih svakog prolaznika,
da osete vatru koju ja osetim,
ali bi to bilo kao da grlim bodljikavu žicu,
koja se razvlači od svog kreveta,
do radnog mesta.

Moji snovi nemaju veze sa njihovim.
Moji džepovi su prazni,
ležem sam,
i budim se sam,
bez ičijeg zagrljaja,
i poljubaca,
ali živeo sam i tek ću živeti svoje snove,
ogluveo za svet koji govori da su nemogući,
a onda umire od mogućeg i realnog.
Moje su male-velike pobede,
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče,
bombaš ubija 150 ljudi,
par milijardi čeka mesiju,
kralj prosjaka i skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare,
a gole lipe mu salutiraju,
duž beskrajnog bulevara.

Duša ne postoji, a ljubav je hemijska reakcija u telu

Budemo li uporno pokušavali,
da objasnimo,
i definišemo neopipljive stvari,
poput duše i ljubavi,
kao da su matematičke jednačine,
zakoni fizike,
i hemijske reakcije,
više neće biti potrebe da sprečavamo glad,
ratove koji su buknuli,
glečere od globalnog zagrevanja,
afričku decu od masovnog istrebljenja,
imigrantsku krizu.
Neće biti potrebe da legalizujemo marihuanu,
ni odletimo na Mars.
Biće svejedno da li je Tramp predsednik SAD-a,
da li je homoseksualac dobio pravo da se šeta kroz grad,
ili sam ja postao alkoholičar.
Ukoliko zaista ukalupimo ljubav,
ka čemu većina savremenih ljudi stremi,
ne preostaje nam ništa drugo,
nego da širokim osmehom,
i aplauzom,
pozdravimo svih 15375,
nuklearnih raketa.

Poezija Klarine ulice

To i nije njena,
već Ružina ulica,
kojom prolazim i razmišljam,
o devojci,
sa kojom sam se osetio najviše živim,
i srećnim,
javljaju mi se ta osećanja,
nasuprot prolasku pored groblja,
pobogu,
pomislim,
ovi nadgrobni spomenici i krstovi,
kao da proviruju iznad zidova,
i upozoravaju prolaznike šta im sleduje.

Samo još kroz tu ulicu razmišljam o tebi,
morao sam da te pustim,
i od tada,
sam hodam ulicama i provodim vreme.
Već dugo,
ne mogu da trpim većinu ljudi,
ne mogu da flertujem sa devojkama,
ili izlazim sa njima,
jer šta god da im kažem,
osetiću se prazno,
i kao da sve ponavljam,
a ako bih i uneo život u svoje reči,
i oči bi mi zasvetlele,
one bi me gledale kao da sam lud,
ne bi pričale,
vodio bih monolog jednog ludaka,
koji me cele godine umara.

Nema ljubavi u srcu grada,
govori mi Bobi Blu Blend,
i koliko god sam se borio protiv toga,
sve više prihvatam to.
Prokleta generacija na ivici svetova,
to smo mi.
Rođeni u ratu,
odrastali pod njime,
vaspitani staromodno,
živimo u budućnosti,
sada ratujemo sa novom muzikom,
sa tehnologijom,
sa izmišljenim protivnicima,
koje samo mi vidimo.
Na ivici svetova,
želimo u onaj pređašnji,
pa zato imamo sindrom Petra Pana,
anksioznost i introvertni smo,
koliko god slabo zvuči,
prevariće se svako ko pomisli da smo slabi,
jer neko ko beskompromisno može da voli,
i bude iskren,
nikada ne može biti slab.
Sedeo sam i pio sa vašim idolima,
sa pesnicima koje volite,
ne verujem više ni pesnicima ni piscima,
svi su me razočarali,
neću poslušati ništa od njihovih reči.
Neću poslušati ništa od reči profesora,
dosadno akademsko shvatanje poezije,
pretvoriće me u dedu sa 21. godinom.
Od svih njih dobijam nesigurnost,
počinjem da sumnjam u svoj glas,
u svoje reči,
svoju magiju,
koja je jedino što me čini živim,
i sprečava me da se uklonim od sveta,
koji tu magiju nije zaslužio.
Moja, prokleta generacija,
neće naći ljubav svog života,
jer su očekivanja dečaka sjebali,
profesionalni porno filmovi,
a očekivanja devojčica,
isklišeirani, ljigavi filmovi i knjige.

Ja ništa nisam izmislio.
U našoj priči ima vozova,
i šetnje kroz grad,
kroz mrak,
razmena iskrenih emocija i životnih priča,
razmena svetlucavih, živih pogleda,
mokrih, sočnih poljubaca,
dodajući se flašom vina.
Ti si fizički srazmerna mom zagrljaju,
savršeno staješ u njega,
ja te nisam idealizovao,
samo sam prirodan,
jer si ti bila prirodna,
tako izgleda kad se prepustiš.
Moja dva dana sa tobom,
iskreniji su nego lica ljudi,
od njihovih reči, dodira,
godina laži, poziranja i osmeha za kamere.

Smešno je kako je sve počelo,
ali je jednostavno zapravo:
ti si se ložila na moju poeziju,
jer moja poezija je sam život,
reči koje vrište,
smeju se, plaču, krvare,
ljudi koji hodaju i dišu,
događaji koje istorija neće pamtiti,
jer su „nebitni” za čovečanstvo.
Ja sam se ložio na tvoju poeziju,
jer je tvoja poezija sam život,
pokreti, osmeh, oči,
reči koje nisu zapisane,
lepota poezije koju ti stvaraš se doživljava.
Devojka kakva bi trebalo da bude,
svoja, izazovna,
filmska,
stvorena perom,
da se knjiški moljci u nju zaljubljuju.

Kada prolazim Ružinom ulicom,
pored mesta koje simbolizuje kraj,
beživotnost i tišinu,
u koju se svet,
za koji su nas spremali,
i vaspitali,
pretvorio,
setim se kada sam bio najviše živ.
Pustio sam te jer si daleko,
jer nisi ničija,
pa ne možeš biti ni moja.
Čak i da si bliže.
Voleti tebe,
znači boleti sebe.

Umoran

Zastajem da vežem pertlu,
proveravam žilu kucavicu,
svestan da mi otkucava sat,
da vreme curi kao pesak.
I čini mi se,
da je svako novo rešenje,
beznadežno,
kao na starom telefonu.
Koju god kombinaciju okrenem,
vratiće se na početak.
Pred očima mi je kiša,
na nebu nema oblaka,
prolazim ispod bandera,
koje u bulevaru stoje kao stabla.
Vetar kao da šapuće.
Mozak mi je tempirana bomba,
ne znam koju žicu da presečem,
dok panično šetam po stanu,
a parket pucketa.
Sutra je već drugi univerzum.
Potreban mi je san.