Priključujem se čoporima pasa,
i čistačima,
koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru,
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči,
donosi mi mirise iz prošlosti.
Dok ceo grad spava,
moje misli hodaju naokolo,
kao duhovi,
kao ljudi,
koji će za par sati ispuniti svoja mesta,
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali,
i voleli,
a sada su gušeni rukama,
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me kao tup udarac,
činjenica da će većina umreti bez ostvarenih snova,
i u momentu kada živim svoje snove,
zagrlio bih svakog prolaznika,
da osete vatru koju ja osetim,
ali bi to bilo kao da grlim bodljikavu žicu,
koja se razvlači od svog kreveta,
do radnog mesta.
Moji snovi nemaju veze sa njihovim.
Moji džepovi su prazni,
ležem sam,
i budim se sam,
bez ičijeg zagrljaja,
i poljubaca,
ali živeo sam i tek ću živeti svoje snove,
ogluveo za svet koji govori da su nemogući,
a onda umire od mogućeg i realnog.
Moje su male-velike pobede,
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče,
bombaš ubija 150 ljudi,
par milijardi čeka mesiju,
kralj prosjaka i skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare,
a gole lipe mu salutiraju,
duž beskrajnog bulevara.
i čistačima,
koji lutaju usnulim ulicama.
Vetar mi namešta kragnu košulje i frizuru,
pobrine se da mi dim cigarete ne ide u oči,
donosi mi mirise iz prošlosti.
Dok ceo grad spava,
moje misli hodaju naokolo,
kao duhovi,
kao ljudi,
koji će za par sati ispuniti svoja mesta,
koja su sami sebi odredili.
Oni su nekada sanjali,
i voleli,
a sada su gušeni rukama,
gneva, mržnje, kapitalizma i 21. veka.
Zaboli me kao tup udarac,
činjenica da će većina umreti bez ostvarenih snova,
i u momentu kada živim svoje snove,
zagrlio bih svakog prolaznika,
da osete vatru koju ja osetim,
ali bi to bilo kao da grlim bodljikavu žicu,
koja se razvlači od svog kreveta,
do radnog mesta.
Moji snovi nemaju veze sa njihovim.
Moji džepovi su prazni,
ležem sam,
i budim se sam,
bez ičijeg zagrljaja,
i poljubaca,
ali živeo sam i tek ću živeti svoje snove,
ogluveo za svet koji govori da su nemogući,
a onda umire od mogućeg i realnog.
Moje su male-velike pobede,
na kraju nečijeg bezvrednog dana.
Dok negde nečiji muž glasno hrče,
bombaš ubija 150 ljudi,
par milijardi čeka mesiju,
kralj prosjaka i skitnica šeta svojom ulicom.
Vozovi u daljini sviraju mu u fanfare,
a gole lipe mu salutiraju,
duž beskrajnog bulevara.
Mnogo si bolji u kraćoj formi, probaj neke od ovih dužih da svedeš na kraće, generalno odaju utisak kao da su u jednom dahu izašle, to je do jaja, živa poezija i to, ali brda toga ti je suvišno. ova je razjebala sistem, zato i komentarišem (dugo kripujem ovu stranicu) i poslednja strofa je savršen ubod, mogao bi da se igraš malo tim "poetičnijim" izrazima, očigledno je da imaš to u sebi i možeš da ih uskladiš sa temama iz škole bukovskog - prosto dobiješ ovo kao rezultat i mislim da je to sjajna stvar. Namerno sam izbegavala da dođem na neku od pesničkih večeri, malo me je bola dužina, malo (na trenutke) loš bukovski vajb, ali ovde i na nekolicini novih zvučiš kao Stefan i skromnog sam mišljenja da treba to da guraš, mojne sprečavati svoj glas da izbija u željenim a nepoznatim formama jer ovo je d i v n o. Toliko od mene, želim ti lepo jutro!
ОдговориИзбришиDrago mi je, hvala ti na mišljenju. Sve napisano ikada pisano je u dahu, u određenom stanju i sa određenom emocijom. Sirovo je ali iskreno. Dužina zavisi od takvih stvari u momentu. Lepo je što podseća stil na nečiji, ali to je to, samo stil. Sve ostalo je 100% Stefan u svemu napisanom
Избриши